|
Enis10 -> RE: Anksioznost (19.2.2015 22:30:25)
|
ili ce te kao i u svakom predhodnom danu, progutati svojom zamkom koja je uveliko delovala u tebi. Gubljenje ne prestaje, a tvoja nada u bolje sutra se polako gasi, a covek bez nadanja, skoro da je mrtav. On je kao neplodna zemlja, gruba i tvda kao beton, zbog velike suse koka je predhodila. Covek bez nadanja ne moze da primeti sve te lepe stvari kojima je opkruzen. Za njega nema izlaska sunca, sunca koje obasjava milion drugih stanovnika, ne postoji ona najlepsa "besplatna muzika", koju vrapcici prouzrokuju u samom pocetku svakog novog dana. Imas oci, i culo mirisa, ali za tebe nema procvetalih ruza sa neodoljivim mirisom. Radujes se poklonu, tek da iskazes postovanje onome ko ti je priredio taj mali znak paznje i cinis sve da on pomisli da si ti zbog njega srecan. Zanimljivo je da covek najbolje ceni sebe i svoju okolinu, tek kada ono sto ceni nestane i izgubi se. Primetimo da nas struja snabdeva svojom svetloscu, tek kada ona za trenutak nestane, i uglavnom tek tada cenimo sve one momente koje nam je ona omogucavala da ih imamo.
Tada mi je bilo 16 godina, i imao sam osecaj kao da se celi svet okrenuo protiv mene. Kao da sam dobio crveni karton i da sam potom izbacen iz te igre zvane "ziveti normalanim zivotom". Do sada, cetri godine sam robovao svim tim strahovima, losim osecanjima, bolovima, prividjanjima. Sam Allah zna kroz sta sam sve prolazio. Bilo je veoma tesko. Ne bih to pozeleo ni onome koji mi je sve to i napravio. Ali ove reci ne mogu da opisu stanja koja su me pogodila. Ali, Allah je zaista milostiv.
"Nema nijednog covjeka a da nema nad njim cuvara. Nek pogleda covjek od cega je stvoren. Stvoren je od tekucine koja se izbaci, (spermatozoida), koja izlazi (nastaje) iz kicme muskarca i prsa zene. Zaista je On mocan da ga covjeka povrati u zivot, poslije smrti, onoga dana lada se otkriju tajne, pa on, covjek nece imati ni snage ni pomagaca. Tako Mi neba koje ima vodu, i tako Mi zemlje iz koje nice, zaista je Kur'an govor koji rastavlja istinu od neistine, on nije prazna besjeda. Zaista oni cine razne spletke, a Ja cinim propast njihovim spletkama. Pa, podaj nevernicima malo roka, i pricekaj nesto vremena". (Kur'an; 86 poglavlje, Zvezda Danica; (4-17) )
Posle nekog vremena, dobio sam uput kod psihologa, i to je bila moja poslednja stanica od svih predhodnih kroz koje sam prolazio. Posetio sam razne, bolje reci lazne hodze. Vracare, sihirbaze, one koje su koristili delfina sa kojim su komunicirali kako bi ljudima pomogli. Bilo je i onih koji su mi davali razne zapise, amajlije i ostale stvari. Da te ljude postujem i da cenim njihov rad, napisao bih nesto lepo o njima, ali rec koja bi sada dobro dosla za takve ljude, nije "neka njih snadje Allahova kazna", jer ce ih Allah svakako kazniti i bez moje napomene, zelim da te ljude Allah uputi ka pravom putu, jer je meni zaista tesko da gledam kako se neko pati, pa makar to bio i onaj koji meni ne zeli dobro a pogotovo sto takve ljude ceka najgora Allahova kazna.
Psiholog mlad, stalozen, kao i mnogi tu je da saslusa pacijenta, ne i da pomogne. Allah je dao pomoc, ali ne na taj nacin. Delovao mi je sigurno, a ja sam njemu delovao uplakano i pomalo izbezumljeno. Pricao sam o onoj veceri kada se sve promeilo, kada sam izasao u prodavnicu po neke grickale, da kao i svi pratim utakmicu koja je te veceri bila na tv-u. Bilo je vreme zalaska sunca, a ja sam izasao iz prodavnice, i ucinilo mi se da sam nagazio na nesto, nisam obracao paznju, digao sam pogled, a preko puta ulice koju sam trebao da predjem, ugledao sam nesto sto do tada nikad nisam video. Tu su bili nekakvi objekti koji su se kratali nenormalnom brzinom, bili su tanki i bilo ih je oko 20. Nisam mogao da ih ispratim pogledom, bio sam zapanjen. Mada, detetu od dvanaest godina koji je u fazi razvijanja, bila je cudna i neobicna svaka druga macka, a kamoli tako nesto. Ipak, znao sam da nesto nije bilo u redu. Prosao sam kroz taj deo, koji je polako nestajao mojom blizinom i uputio se ka kuci, pomalo drhtajuci. Proslo je neko vreme, seo sam na kauc i razmisljao o tome sto sam video, sada vec zbunjen jer nisam mogao da objasnim sebi sta se tamo desilo.
Zaboravio sam na to, i opustio sam se uz omiljeni sok i grickalice. Od jedanput, probio me je hladan znoj, drhtao sam kao nikada do tada, i pocelo je zujanje u usima, i ne samo to, osetio sam kao da je nesto uslo u mene, tacnije kao da sam progutao nesto sto je automatski uslo u moj mozak i ucinilo da se u svom telu osetim kao stranac, kao da sam podeljen na dva dela, i da sam posle toga pripao onoj slabijoj unutrasnjoj strani. Nisam mogao da progovorim. Zaboravio sam na utakmicu i omiljeni sok. Zazmurio sam i mislio da ce san sve odneti, da ce mi biti bolje. No, naravno nije, uhvatila me je panika. Poceo je prvi plac malog dvanaestogodisnjaka zbog te stvari koju nije mogao da objasni sam sebi. Pocinje ekspanzija, turbulencija osecanja i nemogucnost da se objasni da li je u tom telu onaj decak koji je do pre nekoliko sati bio tu. Pozalio sam se mami: "Meni nije dobro", to je jedino sto sam uspeo da izgovorim. Na pitanje sta ti je, nisam imao odgovor. I tako sve do danas, objasnjavao sam psihologu, i dan danas nemam odgovor na to pitanje. Sta me to muci? Sta je u meni? Da li sam uopste normalan, pitao sam mladog psihologa? Mislio sam da sam jedina osoba koja pati od "Ne znam sta mi je" sindroma. Stalozen, kao da se sa tim problemom susrece svakog dana preko svojih pacijenata, odgovorio mi je pitanjem, pored toga sto s vremena na vreme cujem zvizduke, pitao me je da li cujem da predmeti u mojoj okolini pricaju i da li vidim ljude koje niko drugi ne vidi? Odgovorio sam odricno. I posle razgovora bio zadovoljan, jer sam mislio da sam jedina osoba koja pati na taj nacin. Psiholog mi je rekao da postoje osobe sa mnogo vecim problemima i zakazao mi EEG, odnosno, snimanje glave, da vidi da li mozda postoji neki unutrasnji poremecaj, koji me dovodi to stanja ocaja, i pripisao mi tablete za smirenje. Iz dana u dan, u mojoj glavi, talozila su se 300 pitanja, na koje nisam imao odgovor. Tableta je bilo samo 20. Moju napetost nista nije moglo da smiri. Iz ove perspektive pitam se dokle ide ljudska bolest da sva svoja nadanja polozi na kutijama tableta a ne Allahovo odredjenje i Njegovu moc, koja obuhvata nebesa i Zemlju.
Napetost je nestala onoga dana kada je specijalista procitao rezultate moga snimka, dodavsi da sam potpuno cist, i da nemam nemam nikakav unutrasnji poremecaj, vec da mi je to sve psiholoski pritisak koji me prati. Mora da je lud, pomislio sam u sali.
Prosli smo i tu fazu. Jos jedno iskustvo je bilo iza mene. I zaista, bilo mi je bolje, nekoliko dana. Moja mama se trudila da mi izadje u susret sa svim mojim zeljama, koliko je bila u mogucnosti kako bi mi barem na tren odvukla paznju od muke koju sam nosio na ledjima. I, imao sam cesto, sve sto sam pozeleo ali nisam osetio nikakvu srecu u sebi, i to iskustvo mi je govorilo da se sreca za kojom covek traga ne nalazi u stvarima koje se mogu prijustiti novcem. Ona je svima nadomak ruke, samo mnogi tu ruku drze zatvorenom, jer cekaju nesto bolje od one ne materijalne stvari koje nas iskreno cine sretnim. Ja sam svoju srecu ugrabio, i dobro znam da ona ne moze ni da se kupi, a ni da se proda a mnogo godina, bio sam mamac u mrezi, koja se duboko isplela u meni.
Kao i do sada, ti strasni osecaji koji su me proganjali, nestajali bi samo na dan ili dva, nakon sto bih zavrsio razne metode "lecenja", kod osoba koje sam posecivao. Sve se to pretvorilo u jednu veoma ruznu i neprijatnu naviku, koju nikako nisam mogao da odbijem od sebe. Za nju, bio sam magnet. Moj strah, moj bol, moji losi osecaji bili su omiljena hrana, za to sto je bilo u meni. Bio sam ptica u kavezu, koja cezne za slobodom, samo sto se sada za tu pticu uveliko culo. Mnogi rodjaci i porodicni prijatelji culi su za sve kroz sta sam prolazio, a ja sam se medju njima osecao stranim.
Kada ti neko jednom sedmicno prinese kofu puno peska u tvoje dvoriste, ako se ne potrudis da dvoriste redovno odrzavas, posle nekog vremena unutar njega, nastace planina sa kojom se neces moci izboriti. To je bio slucaj samnom. Skoro svake nedelje isao sam kod osoba koje bi trebale da mi pomognu, a u stvari samo su me sve vise zatrpavali i stvarali mi nove probleme. Toliko da nisam mogao vise da se izborim sa planinom koja je bila okacena o meni.
"Zar ti nismo rasprostranili (rasirili) tvoja prsa i skinuli s' tebe tvoj teret koji je pritiskivao tvoja ja? Pa zaista, uz tegobu ima olaksanje. Uistinu, uz tegobu ima olasanje". (1-3 5-6)
Zaboravio sam da napomenem da sam vec posle prve godine od toga sto me je zadesilo imao Kur'an sa prevodom od Dzemaludina Causevica. I, "iz postovanja" prema toj Knjizi, ona je stajala veoma visoko na nekoj polici, umotana u peskir. (Zanimljivo je da je vecini muslimana sa prostora bivse Jugoslavije, bio mnogo veci prioritet i obaveza da ta Knjiga stoji na nekom visokom mestu umotana u krpu, nego u rukama ukucana. Secam se da je skoro
|
|
|
|