sinistra
|
IZVORNA PORUKA: makana
Pozdrav svima,
za svoju drugu porođajnu priču prilično sam zakasnila, bila je 28. juna 2009.  , ali treću akbgd očekujem u julu ove godine i kad god sam na RR nekako nesvjesno se nađem na temi porođajne priče, nekako imam osjećaj da je više onih od kojih se naježim i rasplačem i zato sam i osjetila potrebu da nešto napišem,
prvi porod je bio 13. novembra 2006., indukcija u 11 sati, probijanje vodenjaka u 13, a porod u 20.50, ostalo sve i danas oživi u meni i na sam čin poroda pomišljala sam gotovo svakodnevno od momenta kad sam saznala da sam drugi put trudna, samo sam razmišljala o porodu, ni kako jesti, pregledi, nalazi ništa me nije interesovalo toliko samo sam zamišljala - porod, u međuvremenu naiđem na netu na članak - zar porod mora da boli, bila sam ljuta, na autora, na svaku rečenicu tog članka koji mi je bio paranormalan
heh  da čovjek zna kao što ne zna koliko trenutaka ne bi uludo bilo potrošeno
neću ništa reći više o tome sem da svoj drugi porod želim sebi u julu akbgd i svakoj ženi, ako ne takav onda bolji
otišla kod komšinice na kafu, bilo mi žao almedine (tad imala 2 godine i 6 mj) nekako bilo kišno i oblačno, ona zatvorena u kuću pa da se dijete malo druži sa curicama iz komšiluka, vratile se, uspavala je pa i ja prilegla, osjetim probadanje u leđima i pomislim - kad već nisi htjela prije dva dana pa da ležim zajedno sa megi i njenom curkom u istoj sobi nemoj vala ni danas, ali probadanje ne prestaje, više rezignirano nego poletno odem na tuširanje i pripremu "dole", već se bliži vrijeme kad muž dolazi s posla, a meni kontrakcije počele, zovem ga i kažem ako nastave otići ću sa djeverom u bolnicu, ne odem, u 19 sa mužem pijem kafu, kontrakcije redovne, probadanje u krstima ne prestaje, smijemo se, gledamo tv, sjetim se muževe rodice kako je kad je osjetila da će krenuti drugi porod odlučila da ne ode gladna u bolnicu već razvuče jufke i ispeče sebi krompirušu te se najede i onda u bolnicu, sad mi ta priča ima smisla, i ja jedem s mužem, almedini već vrijeme za spavanje, ljuljam je u rukama i pjevušim, između stihova kad naiđe trud malo glasnije kažem evo ga, a muž prati na satu koliko vremena prolazi između trudova, zaspa almedina i muž je onako zamotanu odnese na sprat svekrvi (nažalost sada rahmetli) ako budemo išli u bolnicu da ih ne budimo, već oko 23 skontam da se nije više šaliti s trudovima (nemam bolova) samo probadanje u krstima, razmaci sve kraći, grabimo torbu i krećemo, u autu se opet smijemo, ja kuckam prstima po vratima i upirem nogama u pod kad naiđe trud, u općoj mrkli mrak, upućuju nas na glavni ulaz glavne zgrade, silazimo u podrum, idemo nekim hodnicima, hladno slabo osvijetljeno, neke vreće i kartoni okolo i sve pomišljam ako se izgubimo i tu se porodim e bruke, penjemo se konačno iz podruma, a nikako se ne prestajemo smijati nas dvoje i ja moram da pridržavam stomak što od smijeha što trudovi postaju konstantni, zvonimo na vrata, izlazi babica mina, nije nas odmah shvatila ozbiljno jer se oboje kleberimo kao ludi, dolazi mladi dr. nakaš, pomislim otkud on e sad će stvarno sve da bude neozbiljno, ulazim i kako prekoračujem prag shvatam da uopšte ne razumijem ne prihvatam realnost situacije, kao da sam u nekom balonu i sad će da pukne, mene će da preplave oni silni bolovi, možda će me rezati, možda nešto nije u redu... međutim ni na navalu takvih misli ja ne osjećam strah, tjeskobu, i dalje se smiješim, mašem mužu i već uvježbano ulazim u prijemnu, skidam se, penjem se na sto, prilazi dr, ali mi i dalje sve nekako nadrealno, kao da to nisam ja, pregled, probija vodenjak, izlazi bistra voda, ja gledam kao da gledam intermeco na tv, kaže 8 cm otvorena uključićemo indukciju, e tad zavapim nemojte molim vas, zar treba, gleda me i kaže slušaj mogla bi ti ovako još pet sati, ali ako uključimo gotova si za 15 min, sviđa mi se ideja, smijem se i kažem valja, vodi me babica u sobu, poliježe na krevet, uvježbano oept pružam ruku čekam da mi priključi indukciju, fatam se mobitela čim joj vidim leđa, skoro će ponoć pa d ajavim mužu da spava da ćemo se čuti sutra, prvi napon je bio tako brz da mi je telefon gotovo ispao iz ruke, konačno - pomislim, evo sad onoga što čekam cijelo vrijeme, još i ne završim misao babica prilazi, pogleda i govori ustanite idemo u salu, ja trpim drugi napon i onako je zbunjeno gledam pa tek sam legla ženo čekaj, ali ona me podiže i idemo u salu, sad se smijem jer me žene iz soba pored kojih sam prošla prije četiri minute gledaju izbečeno, u sali razgledam, opet sve poznato, aha eno onog stola, aha vidi ona ružna kanta opet, dr se nešto šegači sa babicom, ona ozbiljna, ja mislim kako sad treba da gledam dolje, a ne kao prošli put da zvjeram u plafon, napon, dr drži moju glavu i govori da prostite "kaki", babica ozbiljna a meni jedino napon ne da opet da prasnem u smijeh, izleti moja lamija sva čupava crne kose, ništa ne osjećam, samo radost, olakšanje i pomislim mora da će me sad šiti i konačno će da me zaboli ono pravo pa će mi sve prisjesti, uto izlazi posteljica sve ok, ja gledam u dr on "pohvaljuje" babicu koja govori da ne treba "ništa da se radi" i dodaje "i ćorava koka jednom ubode zrno" i onda shvatam da nisam ni pukla nit su me rezali znači sve je zaista gotovo, okrećem se prema lamiji koja kreči dok je vagaju tepam joj, babica pita hoćete da je vidite, naravno, dovodi me do nje ja joj tepam ona kreči ne benda ništa, vraćam se u sobu opet nasmijana, žene iz drugih soba na vratima bulje u mene, mogu misliti šta su pomislile o meni, sutradan mi je jedna ušla u sobu i s vrata - samo da vidim koja je to žena ušla na odjel i porodila se za 4 minuta
forumašice koje me znaju znaju da nisma neozbiljna i često djelujem preozbiljno, otkud mi mirnoća, a posebno ta radost, euforija zbog koje sam se na porodu više smijala nego išta za druge je teme, ali ono što želim da kažem jeste da ništa nije slučajno ni onaj tekst ni bilo koji tren u našem životu,
porod zaista ne mora da boli previše i da prođe uz jauke, vrištanje, bunilo
Joj prica je mrak, svaka cast!
_____________________________
Vise nisam bebica, sad sam BEBA! :)
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
Ja kazem da ni jucer nisam obavljala veliku nuzdu i pitam sta ako se u sred poroda ukakim
a ona mi kaze da to nije nista lose i da se ne stidim zbog toga, vec naprotiv to je dobar znak da parvilno guram bebu van. Al imala sam serece nisam se ukakila
,i nesto prije 9:00 dodjose doktorica i babice i kazu pocinjemo,tiskaj,a ja pojma o zivotu nemam,niti imam neke bolove ni napone,ukljucile drip-opet nista,tiskam ja al slaba korist od toga,i doktorica se naslanjala na stomak i tako smo nekao izgurale bebu,i rodi o se moj sin.. nisu mi ga odmah dale jer je prevremena rodjen pa je morao biti detaljno pregledan,imao je 2640kg i 49cm - momcina moja,i dali su mi samo da ga poljubim i odnijeli ga na neonatologiju gdje je bio 11 dana pa smo tek tada izasli kuci.... Zaboravih kada sam se porodila,ostavise me onako na stolu sa sve rasirenim nogama,skoro sat vremena pa su me onda dose da sivaju - uzas od bolova,nista me nije bolelo kao rez i sivanje,al sve se pretrpi zarad svog 
..... eto to je ukratko to,ne bas lijepo iskustvo,al sa srecnim krajem,porodila se 24.10.2009. u 9:05,porod ni sat vremena nije trajao!!! 
