emma.L
|
Izvještaj: KATASTROFA . Kako nam je fino krenulo bilo , ali još mi ne odustajemo, unatoč 5 nezgoda koje smo imali. Naime, po danu je bila ok, nana je ganjala i išla je na wc. Kad sam ja došla popodne, vidim jedno vrijeme se igra, a onda se samo umiri. "Ema šta radiš?" Kaže- kakim. Pa hajdemo brzo da vidimo znaš li ti to kao velika, znaš šta nam slijedi (kinder), vidjet ćeš kako je super, a ona u plač da neće kakiti u tutu. Pa rekoh, vidi ti gaćice kako su sad ružne, daj da ih sklonimo da netko ne vidi, bla bla. Elem, opet dogovor, neće više. Izišli vani, bila ok, vratimo se doma, neće pa neće na tutu, ne može ona piškiti. Dobro, ali kao tražit će. I za 5 minuta se upiški. Opet priča, presvlačenje, da bi se za 20 min ukakila i opet jednom prije spavanja upiškila. Spremili se u krevet, plače oko 12 da se upiškila. Sve ok, tješenje, mijenjanje posteljine (koliko se vrtila, pomjerila je mušemu, pa smo čistili i okretali madrac) i presvlačenje. Jedva smo je smirili, imam osjećaj da shvata da to ne valja i sva se uznemiri i dugo plače kad su takve situacije. Jutros čim je rekla "mama", ja trčim u sobu, a ona već mokra. Srećom, ovaj put nije na dušek otišlo. Eh sad, znam da je izvještaj podug, ali sam zbunjena. Ako ćemo po znakovima - već dugo se budi suha, već dugo traži da piški u tutu, uvijek kaže da je kakila i to "nemoj me dizati, kakila sam" ili "brzo me presvuci, ujest će mi kaka guzu" - dakle, svjesna je itekako. A nešto mi je ovo previše nezgoda . Najlakše je sad opet obući pelenu, ali sam odlučila pokušati 10-ak dana. Ako baš ne bude poboljšanja, možda da je vratimo, ali onda i za pola godine, pa da tek na proljeće pokušamo kad ovo zaboravi. Šta mislite?
_____________________________
Ema, kokola i sreća najveća, 15.10.2008. Timur, radost mamina, 9.10.2011.
|