Leena
|
Evo, napokon i ja da napišem svoju porođajnu priču:)
Termin je bio 24.4. po uz, a 27.4. po zm, ja sam imala neki osjećaj da će to biti 27., zato mi nije bilo jasno što mi čitav deveti mjesec zakazuju kontrole svaka 2 dana: uvijek sve u redu, nisam otvorena, bebica dobro, ali «hajd ti dođi opet za dva dana.». I tako sve do 20.4., taj dan sam se osjećala baš dobro, skontam ja još sedam dana do termina, pa odlučim otići na vježbe za trudnice i na kaficu sa mojim debelim ženicama:), kontam slijedeći utorak ću u bolnicu... I tako se ja spremam za vježbe, odem na wc, kad tamo nešto roze i čudno na vešu, ali «još mi nije vrijeme», pa se ja fino našminkam, sredim i na vježbice. Fino se istračam sa ženama prije vježbica, odemo tamo, kad baš taj dan sestra pomene to «čudno roze» kao jedan od prvih znakova poroda. Pitam je ja: «Je li to sigurno znak da porod kreće?», kaže ona: «Da, trebalo bi u 24 do 48 sati nakon pojavljivanja tog sluznog čepa.»
Dobro... Ali još nije 27. Fino ja sačekam muža poslije vježbi, zamolim ga da negdje parkiramo auto i prošetamo malo... I tako, šetamo mi, koga god sretnemo, pitaju kad će beba, ja kažem: «Moglo bi svaki dan»... Ali ne vjerujem u to, sve mi to nekako daleko. Vratimo se kući, pogldamo utakmicu, Barcelona izgubi, ja se nerviram... Kreću bolovi. Potpuno nepravilni, ali dosta jaki. Kad sam krenula leći, vidim neko jače krvarenje, zovnem muža, on kaže: «Hajmo u bolnicu odmah.», ja njega zamolim da se on polako spremi, provjeri je li torba na mjestu, zdravstvena knjižica, nalazi... dok se ja istusiram... Na putu do bolnice zvoni mužu telefon, zove ga daidže, pita kad trebam roditi, muž odgovara: «Svakoga trena.», naravno, čovjek ga nije shvatio ozbiljno, jer je zvučao potpuno smireno. U bolnici me primio jedan «divni» doktor, pita što sam došla, pregleda me i kaže: «Nije ovdje bilo nikakvog krvarenja, vi ste to umislili!». Ja ne mogu da vjerujem! Kažem mu ja da je bilo, on pita: «Pa gdje je? Slijedeći put donesite uložak kao dokaz, ako se već morate oprati.», kaže mi još da sam otvorena samo jedan cm i da se vratim 28.4. da neću prije. Ja izađem, muž me čeka ispred i ja se rasplačem čim sam ga vidjela, kažem mu da neću više ni dolaziti u bolnicu, da ne mogu da vjerujem da me doktor optužio da lažem, još mi je u nalazu napisao : «Navodno krvarila.», jedva je mene muž smirio.
Dođemo mi kuci, i legnemo spavati, opet krenu bolovi, ponovo nepravilni, ali svi unutar 10 minuta, nešto na 7 min., pa na 5, pa 3, pa 2, pa 6... I tako sve do pola 4 ujutro. Ja kad su trudovi malo jaučem, muž me masira, a čim stanu, iste sekunede zaspimo oboje dok me slijedeći trud ne probudi. U pola 4 me već uhvatila panika, ne znam hoću li na kraju zakasniti u bolnicu... I mi opet tamo, opet isti doktor, pregleda me, kaže 3 cm otvorena, pa da ostanem "kad sam već navalila!" (?!). Smjeste me u sobu za carski rez, jer je bilo puno porodilja, pa nije bilo mjesta u sobama gdje su prirodni porodi. U sobi vec žena sa bebom. Ja se osjećam isto, boli, ali predišem trudove, sve ok, malo ležim, malo šetam hodnikom... Ujutro pred vizitu dođe onaj doktor da me pregleda- užas! To je bio jedini ginekološki pregled koji je bolio, ali bolio je toliko da mi je zazujalo u ušima, a on se još nakezio. 4 cm otvorena. Sva sreća, tom doktoru je završila dežura, došao je novi doktor, kad sam ga vidjela kontam šta on sad hoće, izgleda vrlo neozbiljno, ima 30ak godina, sav nekakav nasmijan... Krene me pregledati, a ja k'o iz topa: "Nemojte, molim vas!", kaže meni čovjek: "Moram te pregledati, a moji pregledi ne bole, obećavam!". I stvarno do kraja boravka u bolnici i prije i poslije poroda nisu boljeli pregledi. On kaže 5 cm, ali bebi je vec glavica baš nisko, brzo će to... Pita me jesam li išla u školu za trudnice, kažem da jesam, kaže on: «Vidi se, super ti to podnosiš.» I jesam tada. Jedino nisam mogla ni jesti, ni piti, jer mi odmah čim nesto stavim u usta krenu bolovi... Tako da nisam imala energije, jer sam posljednju put jela poslije onih vježbica dan prije... Malo sam šetala, malo mahala mužu koji mi je došao pod prozor... Eh, onda dodje doktor i zamoli me da malo prošetam, jer je vec 7cm, a vodenjak još čitav, pa kao da pukne... I ja šetala od 10h do 12h, ništa. U 12 mi odluče probiti vodenjak i uključiti infuziju da brže ide... I tu krenu strašni bolovi, a moram ležati zbog infuzije, ne mogu ništa... Pola toga se ne sjecam... Ali stvarno. Znam samo ono što mi je cimerica iz sobe pričala... Ona me, jadna, i masirala, iako je dan prije imala carski rez... Sjećam se da sam se držala za neku šipku iznad kreveta, jaukala i «ninala» se u krevetu, tako me manje boljelo, a doktor kad me tako vidio, počeo se smijati: «A-a, ne rađaju se tako bebe, tako se prave.». Cimerica priča da sam prije nego što su me uveli u salu (oko 14:40) molila doktora da me ubije, a on me zazao: «Hoćemo, samo nam reci čime i kako, mi ti to nismo učili u školi!». Ugl. doktor je bio divan i sami Bog mi ga je poslao da mi olakša... Na kraju mi je čak dao svoju ruku da stisnem da mi bude lakše i odveo me u salu... Ulazimo, ja pitam smijem li na onaj stočić za porođaj, on kaže: «Može, ali sa drugim djetetom». Babica (ima barem 100kg, ali je baš draga žena) krene po muža, on čeka ispred da uđe, ja je zamolim da ne ide, ona me ubjeđuje da treba, jer smo se tako ranije dogovorili, ja je molim da ga ne zove... I na kraju joj doktor kaže: «Neće ovo biti za gledati.» Sve se odvija toliko brzo u glavi da nisam imala vremena da se bojim, da mislim i na šta, samo sam molila Boga da beba bude dobro i jedva čekala da sve to završi. Kada sam legla na stol shvatila sam da nemam snage da tiskam... Probam jednom, dva puta, ne ide... A sala puna stažista, doktora, sestri... Jedna mi stala iznad glave drži mi glavu, jedna me nešto tješi: «Hajde potrudi se, vidi se kosica», jedna legenda trudna (kontam: «Šta će tebi ovo u životu da gledaš?!»)... I babica vidi da to meni ne ide, pa mi se nasloni na stomak, meni odmah sve zacrni pred očima, ne znam ko sam, gdje sam, kako se zovem.. Ona se skloni, valjda mi ostalo sve crveno, kaže joj doktor: «Ne naslanjaj se više, živa bila, vidi šta si joj uradila! A ti, mala, nemoj više ići u školu za trudnice, ništa nisi naučila, ne puni usta zrakom, sva ćeš ispucati».
I tako... Ja pokušavala tiskati i pokušavala, ne ide... Onda doktor napravi rez, malo nesto zažiga, podnošljiva bol... I eto Esme. Oni je uzmu, ja gledam kako je vagaju (3400g), mjere(52cm), ona sva smiješna, namrgođenu facu složila, ista svoj tata hehe, kao da hoće da mi kaže: «Stara, ti nikako da pomogneš!». Meni izvade posteljicu, ja gledam je li čitava, jeste. Oni oprali Esmu, krenuli da mi je stave na grudi, kad doktor: «Manite se američkih fazona, nosite bebu, ovo se mora hitno šiti. Pitaju ga stažisti šta je bilo, on kaže: «Naprsnuće grlića!», oni ga pitaju kako zna, kako je vidio (valjda je to toliko rijetko, a i teško se primijeti), on im kaže da mi ide narandžasta krv, da se tako zna... I krene šiti. Bez pretjerivanja šili su sat vremena, Esma se rodila u 15:10h, a ja u 16:15h izašla iz sale. I tog šivanja se slabo sjećam, rekla mi je pedijatrica da sam stalno zapitkivala kad će završiti, je li dosta, da me puste više... Doktor se i dalje šalio, pitao me znam li ja zašto u westernima kad porađaju žene traže uvijek «lavor vrele vode i dva peškira», kad evo to njemu ne treba... Na kraju kad je završio, ode oprati ruke i kaže: «eee... pa treba im voda i peškiri da operu ruke kad sve završi.»
Mene su prebacili na onaj neki ležaj, taman me iznose, kad neko zvoni, oni otvaraju, vidim muža, on blijed, oni mu kažu da sam rodila, on govori: «Nemoguće! Pa ja čekam da me zovnete»... Ja mu mahnem, on pita jesam dobro, je li sve ok, ja kažem da jeste. Onda me prebace me do sobe, kažu mi da mi nece mijenjati sobu, jer sam puno krvi izgubila i trebat će mi intenzivna njega, kao ovima sa carskog. Kad me dovezla do sobe babica vidi da taj ležaj ne moze proći kroz vrata i pita me šta mislim smijem li prohodati do kreveta... Ja ne znam šta sam joj rekla, ali ona me digla... i onda sam pala u neku crnu rupu punu bijelog cvijeca... i onda se to cvijece pretvorilo u 10 doktora koji mi stoje iznad glave... Kažu da sam pala u nesvijest. Doktor napada babicu sto me dizala. I onda ležanje 2 sata na leđima, pa poslije na boku... Čekala sam 12 sati da opet vidim svoju bebaricu, jer nisam još uvijek mogla da jedem, a oni su mi govorili da moram i da mi neće donijeti dijete dok nešto ne pojedem.... Na kraju su mi brat i muž donijeli neku supu, koju sam oko pola 3 ujutro tek uspjela popiti i tada su mi donijeli moju Esmicu. Poslije sam im je davala samo da je presvuku, jer ja nisam mogla na noge, nikako više... Čak i kad sam primala transfuziju nisam dala da je uzmu :D, kontam sviđa im se, opet mi je neće vratiti:D. Uglavnom, puno sam krvarila, morala sam ostati dan duže zbog te transfuzije... Kad sam došla kući jedva sam ustajala, na kraju sam imala 5 vanjskih i oko 20 unutrašnjih šavova... Danima me mama me tuširala, ja nisam mogla ništa... Ali sve to prođe k'o dlanom o dlan... Ipak, najteže mi je bilo kad je Esma morala 2 dana biti u bolnici zbog žutice... Devet mjeseci smo bile stalno zajedno i odjednom mi je stalno neko negdje nosi od mene... Kad se vratila kući fino sam joj rekla da nema više izlaz bar dok ne krene u školu:).
Esmica je sada pravi curetak mamin, smješka se, maza je prava. Ja sam se potpuno oporavila, od trudnoće je ostao samo višak kilograma:).
Eto, toliko od nas, ljubimo vas Esmica i ja 
_____________________________
<3 Ljubičica <3 21. 4. 2010. u 15:10h (3400g, 52cm)
*Pahuljica* 7. 1. 2014. u 20:15 (3450g, 54cm)
Macak mali 23.12.2015. u 21:20 (4100g, 57cm)
All I ever wanted
All I ever needed
Is here in my arms
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
, ali ocito sam bila "zauzeta" hehe. Vec na nekoj ranijoj temi a vezano za strahove vezane za porodjaj sam pisala o vjerovatnoci da se necu moci prirodno poroditi, i to se nazalost pokazalo istinito. Naime, kao i moja mama i tetka imam neku vrstu poremecaja, spustenu sinfizu, zbog cega se karlicne kosti ne mogu dovoljno rasiriti a zbog toga beba se ne moze roditi prirodnim putem. Iz tog razloga, nakon dan i pol bolova, 25og aprila 2008. god. sam otisla na pregled, koji je pokazao da imam trudove, da plodova voda otice (a ja blesava mislila da je to od pritiska bebe na mjehur 
, moje srculence. Narednih 5 sati sam se svaki sat budila sa uzasnim bolovima u materici, ali tek nekad oko 3 sata ujutro me probudila uzasna tuga, suze su mi same iza sna lile, zeljela sam vidjeti svoju princezu. Zvala sam sestru, ali nikako me nije mogla cuti, napokon sam je uspjela dozvati i na svu srecu bila je ljubazna, donjela mi je moju ljepoticu da je vidim. Kako je samo spokojno spavala, umotana u zutu dekicu, sa malom kosicom boje meda, kao paperje po glavici. Samo sam je malo pomazila, zahvalila joj se sto mi je obogatila zivot i tada su je odnjeli a ja sam uspjela na miru da odspavam do nekih 7 sati ujutro. Tada su me prebacili na drugi odjel (tzv. babinjare) gdje su mi doveli i moju bebicu, smjestili je u mali krevetac pored mene i od tada je nasa turneja zvana majcinstvo pocela! 
uz nasu dr. sve ce bit ok 
..bas mi je zao vjeruj ali me i strah jer sam na istoj terapiji sto si i ti bila...uh sad sam se jos vise zabrinula
, žao mi je što si se toliko napatila al vrijedilo je 
