IZVORNA PORUKA: Leena

Evo, napokon i ja da napišem svoju porođajnu priču:)
Termin je bio 24.4. po uz, a 27.4. po zm, ja sam imala neki osjećaj da će to biti 27., zato mi nije bilo jasno što mi čitav deveti mjesec zakazuju kontrole svaka 2 dana: uvijek sve u redu, nisam otvorena, bebica dobro, ali «hajd ti dođi opet za dva dana.». I tako sve do 20.4., taj dan sam se osjećala baš dobro, skontam ja još sedam dana do termina, pa odlučim otići na vježbe za trudnice i na kaficu sa mojim debelim ženicama:), kontam slijedeći utorak ću u bolnicu... I tako se ja spremam za vježbe, odem na wc, kad tamo nešto roze i čudno na vešu, ali «još mi nije vrijeme», pa se ja fino našminkam, sredim i na vježbice. Fino se istračam sa ženama prije vježbica, odemo tamo, kad baš taj dan sestra pomene to «čudno roze» kao jedan od prvih znakova poroda. Pitam je ja: «Je li to sigurno znak da porod kreće?», kaže ona: «Da, trebalo bi u 24 do 48 sati nakon pojavljivanja tog sluznog čepa.»
Dobro... Ali još nije 27. Fino ja sačekam muža poslije vježbi, zamolim ga da negdje parkiramo auto i prošetamo malo... I tako, šetamo mi, koga god sretnemo, pitaju kad će beba, ja kažem: «Moglo bi svaki dan»... Ali ne vjerujem u to, sve mi to nekako daleko. Vratimo se kući, pogldamo utakmicu, Barcelona izgubi, ja se nerviram... Kreću bolovi. Potpuno nepravilni, ali dosta jaki. Kad sam krenula leći, vidim neko jače krvarenje, zovnem muža, on kaže: «Hajmo u bolnicu odmah.», ja njega zamolim da se on polako spremi, provjeri je li torba na mjestu, zdravstvena knjižica, nalazi... dok se ja istusiram... Na putu do bolnice zvoni mužu telefon, zove ga daidže, pita kad trebam roditi, muž odgovara: «Svakoga trena.», naravno, čovjek ga nije shvatio ozbiljno, jer je zvučao potpuno smireno. U bolnici me primio jedan «divni» doktor, pita što sam došla, pregleda me i kaže: «Nije ovdje bilo nikakvog krvarenja, vi ste to umislili!». Ja ne mogu da vjerujem! Kažem mu ja da je bilo, on pita: «Pa gdje je? Slijedeći put donesite uložak kao dokaz, ako se već morate oprati.», kaže mi još da sam otvorena samo jedan cm i da se vratim 28.4. da neću prije. Ja izađem, muž me čeka ispred i ja se rasplačem čim sam ga vidjela, kažem mu da neću više ni dolaziti u bolnicu, da ne mogu da vjerujem da me doktor optužio da lažem, još mi je u nalazu napisao : «Navodno krvarila.», jedva je mene muž smirio.
Dođemo mi kuci, i legnemo spavati, opet krenu bolovi, ponovo nepravilni, ali svi unutar 10 minuta, nešto na 7 min., pa na 5, pa 3, pa 2, pa '... I tako sve do pola 4 ujutro. Ja kad su trudovi malo jaučem, muž me masira, a čim stanu, iste sekunede zaspimo oboje dok me slijedeći trud ne probudi. U pola 4 me već uhvatila panika, ne znam hoću li na kraju zakasniti u bolnicu... I mi opet tamo, opet isti doktor, pregleda me, kaže 3 cm otvorena, pa da ostanem "kad sam već navalila!" (?!). Smjeste me u sobu za carski rez, jer je bilo puno porodilja, pa nije bilo mjesta u sobama gdje su prirodni porodi. U sobi vec žena sa bebom. Ja se osjećam isto, boli, ali predišem trudove, sve ok, malo ležim, malo šetam hodnikom... Ujutro pred vizitu dođe onaj doktor da me pregleda- užas! To je bio jedini ginekološki pregled koji je bolio, ali bolio je toliko da mi je zazujalo u ušima, a on se još nakezio. 4 cm otvorena. Sva sreća, tom doktoru je završila dežura, došao je novi doktor, kad sam ga vidjela kontam šta on sad hoće, izgleda vrlo neozbiljno, ima 30ak godina, sav nekakav nasmijan... Krene me pregledati, a ja k'o iz topa: "Nemojte, molim vas!", kaže meni čovjek: "Moram te pregledati, a moji pregledi ne bole, obećavam!". I stvarno do kraja boravka u bolnici i prije i poslije poroda nisu boljeli pregledi. On kaže 5 cm, ali bebi je vec glavica baš nisko, brzo će to... Pita me jesam li išla u školu za trudnice, kažem da jesam, kaže on: «Vidi se, super ti to podnosiš.» I jesam tada. Jedino nisam mogla ni jesti, ni piti, jer mi odmah čim nesto stavim u usta krenu bolovi... Tako da nisam imala energije, jer sam posljednju put jela poslije onih vježbica dan prije... Malo sam šetala, malo mahala mužu koji mi je došao pod prozor... Eh, onda dodje doktor i zamoli me da malo prošetam, jer je vec 7cm, a vodenjak još čitav, pa kao da pukne... I ja šetala od 10h do 12h, ništa. U 12 mi odluče probiti vodenjak i uključiti infuziju da brže ide... I tu krenu strašni bolovi, a moram ležati zbog infuzije, ne mogu ništa... Pola toga se ne sjecam... Ali stvarno. Znam samo ono što mi je cimerica iz sobe pričala... Ona me, jadna, i masirala, iako je dan prije imala carski rez... Sjećam se da sam se držala za neku šipku iznad kreveta, jaukala i «ninala» se u krevetu, tako me manje boljelo, a doktor kad me tako vidio, počeo se smijati: «A-a, ne rađaju se tako bebe, tako se prave.». Cimerica priča da sam prije nego što su me uveli u salu (oko 14:40) molila doktora da me ubije, a on me zazao: «Hoćemo, samo nam reci čime i kako, mi ti to nismo učili u školi!». Ugl. doktor je bio divan i sami Bog mi ga je poslao da mi olakša... Na kraju mi je čak dao svoju ruku da stisnem da mi bude lakše i odveo me u salu... Ulazimo, ja pitam smijem li na onaj stočić za porođaj, on kaže: «Može, ali sa drugim djetetom». Babica (ima barem 100kg, ali je baš draga žena) krene po muža, on čeka ispred da uđe, ja je zamolim da ne ide, ona me ubjeđuje da treba, jer smo se tako ranije dogovorili, ja je molim da ga ne zove... I na kraju joj doktor kaže: «Neće ovo biti za gledati.» Sve se odvija toliko brzo u glavi da nisam imala vremena da se bojim, da mislim i na šta, samo sam molila Boga da beba bude dobro i jedva čekala da sve to završi. Kada sam legla na stol shvatila sam da nemam snage da tiskam... Probam jednom, dva puta, ne ide... A sala puna stažista, doktora, sestri... Jedna mi stala iznad glave drži mi glavu, jedna me nešto tješi: «Hajde potrudi se, vidi se kosica», jedna legenda trudna (kontam: «Šta će tebi ovo u životu da gledaš?!»)... I babica vidi da to meni ne ide, pa mi se nasloni na stomak, meni odmah sve zacrni pred očima, ne znam ko sam, gdje sam, kako se zovem.. Ona se skloni, valjda mi ostalo sve crveno, kaže joj doktor: «Ne naslanjaj se više, živa bila, vidi šta si joj uradila! A ti, mala, nemoj više ići u školu za trudnice, ništa nisi naučila, ne puni usta zrakom, sva ćeš ispucati».
I tako... Ja pokušavala tiskati i pokušavala, ne ide... Onda doktor napravi rez, malo nesto zažiga, podnošljiva bol... I eto Esme. Oni je uzmu, ja gledam kako je vagaju (3400g), mjere(52cm), ona sva smiješna, namrgođenu facu složila, ista svoj tata hehe, kao da hoće da mi kaže: «Stara, ti nikako da pomogneš!». Meni izvade posteljicu, ja gledam je li čitava, jeste. Oni oprali Esmu, krenuli da mi je stave na grudi, kad doktor: «Manite se američkih fazona, nosite bebu, ovo se mora hitno šiti. Pitaju ga stažisti šta je bilo, on kaže: «Naprsnuće grlića!», oni ga pitaju kako zna, kako je vidio (valjda je to toliko rijetko, a i teško se primijeti), on im kaže da mi ide narandžasta krv, da se tako zna... I krene šiti. Bez pretjerivanja šili su sat vremena, Esma se rodila u 15:10h, a ja u 1':15h izašla iz sale. I tog šivanja se slabo sjećam, rekla mi je pedijatrica da sam stalno zapitkivala kad će završiti, je li dosta, da me puste više... Doktor se i dalje šalio, pitao me znam li ja zašto u westernima kad porađaju žene traže uvijek «lavor vrele vode i dva peškira», kad evo to njemu ne treba... Na kraju kad je završio, ode oprati ruke i kaže: «eee... pa treba im voda i peškiri da operu ruke kad sve završi.»
Mene su prebacili na onaj neki ležaj, taman me iznose, kad neko zvoni, oni otvaraju, vidim muža, on blijed, oni mu kažu da sam rodila, on govori: «Nemoguće! Pa ja čekam da me zovnete»... Ja mu mahnem, on pita jesam dobro, je li sve ok, ja kažem da jeste. Onda me prebace me do sobe, kažu mi da mi nece mijenjati sobu, jer sam puno krvi izgubila i trebat će mi intenzivna njega, kao ovima sa carskog. Kad me dovezla do sobe babica vidi da taj ležaj ne moze proći kroz vrata i pita me šta mislim smijem li prohodati do kreveta... Ja ne znam šta sam joj rekla, ali ona me digla... i onda sam pala u neku crnu rupu punu bijelog cvijeca... i onda se to cvijece pretvorilo u 10 doktora koji mi stoje iznad glave... Kažu da sam pala u nesvijest. Doktor napada babicu sto me dizala. I onda ležanje 2 sata na leđima, pa poslije na boku... Čekala sam 12 sati da opet vidim svoju bebaricu, jer nisam još uvijek mogla da jedem, a oni su mi govorili da moram i da mi neće donijeti dijete dok nešto ne pojedem.... Na kraju su mi brat i muž donijeli neku supu, koju sam oko pola 3 ujutro tek uspjela popiti i tada su mi donijeli moju Esmicu. Poslije sam im je davala samo da je presvuku, jer ja nisam mogla na noge, nikako više... Čak i kad sam primala transfuziju nisam dala da je uzmu :D, kontam sviđa im se, opet mi je neće vratiti:D. Uglavnom, puno sam krvarila, morala sam ostati dan duže zbog te transfuzije... Kad sam došla kući jedva sam ustajala, na kraju sam imala 5 vanjskih i oko 20 unutrašnjih šavova... Danima me mama me tuširala, ja nisam mogla ništa... Ali sve to prođe k'o dlanom o dlan... Ipak, najteže mi je bilo kad je Esma morala 2 dana biti u bolnici zbog žutice... Devet mjeseci smo bile stalno zajedno i odjednom mi je stalno neko negdje nosi od mene... Kad se vratila kući fino sam joj rekla da nema više izlaz bar dok ne krene u školu:).
Esmica je sada pravi curetak mamin, smješka se, maza je prava. Ja sam se potpuno oporavila, od trudnoće je ostao samo višak kilograma:).
Eto, toliko od nas, ljubimo vas Esmica i ja

IZVORNA PORUKA: Zoe

Napokon ugrabih i ja malo vremena za našu pričicu
Nakon svih peripetija, kontrola, folikulometrija, vađenja hormona, terapije 01.09.2009. ugledali smo i mi na UZV naše malo koje je došlo kao Božiji dar, kad sam već počela laganini hladiti od borbe za bebaća . Tokom čitave trudnoće, bila sam disciplinirana trudnjača, pila sve moguće vitamine, pazila na prehranu, obrazovala se po raznoraznim pitanjima putem neta
Ovom prilikom zahvaljujem se svim „ženicama“ sa RR-a koje su pomogle svojim savjetima i iskustvima, a koja su meni odlično došla
Dakle, da ne duljimooo ,  dan D po svim internetskim kalkulacijama je bio 01.05.2010. no po našem doci termin je padao na 30.04.2010.
29.04.otišla sam na pregled, rađena je amnioskopija, sve ok, otvorena 1 prst. Kaže doco, opet sutra kontrola. Naveče su me  malo leđa počela boluckati ali mužek je izmasirao i bolovi su prošli
Došao je i petak 30.04. upravo sam se spremala da idem na uobičajenu kontrolu-CTG, kad zvoni mob, zove Nunichi da vidi ima li što god Mah, rekoh, ništa posebno, malo me leđe bolila po dnu i to je to, idem sada na CTG pa ću ti se javiti.. I tako, laganini se spremim i u šetnju do DZ, usput sretnem par prijateljica, a one onako začuđeno pa zar se ti još nisi porodila ah, smješkam se , šta ću ja kad Farah neće napolje, lijepo joj u maminoj pupi
I tako mi u DZ, strahovita gužva, dok čekam na CTG, osjećam kako me leđa sve više i više bole ...Ma ne pomišljam ja uopće na kontrakcije, jer svaki prethodni CTG je prošao bez kontrakcija a leđa su pomalo boluckala a i pitala sam se ma kako uopće izgledaju te kontrakcije , tako da ni sada tome nisam pridavala veću pažnju
[color=#000000 size=3]Nakon nekih 40 min čekanja, dođoh i ja na red, priključiše CTG, bolovi su postajali sve jači, nekako istovremeno dođoše i dr. i sestra da vide nalaz, doco ga pogleda i kratko prokomentarisa:“Gospođo, Vi morate za Tuzlu odmah, CTG je nepravilan, beba ima savim malo prostora, dođite da Vas još pregledam.“ Idem ja za njim kao omamljena, strah me uhvati zbog dijela ... beba ima savim malo prostora...pregleda me začas, kaže :“Otvoreni ste 2 prsta, nego evo vam uputnica, zovite muža ili nekoga da dođe po Vas i odmah za Tuzlu“..
[color=#000000 size=3]Jao, mene neka panika uhvatila, oblačim se i istovremeno zovem MM koji je na poslu: „ Hajde brzo dolazi, moramo ići za Tuzlu odmah, imam par stvari da završim na kartoteci i čekam te ispred DZ!“On sav zbunjen ( osjetim mu u glasu):“Eto me dolazim!!!“
Dođoh na kartoteku, sestra govori treba ti ovo, treba ti ono, ponesi to i to, a moje misli lutaju:“Bože dragi jel moguće da ću se danas poroditi“ - pa me preplavi mješavina sreće, straha, ma umalo se ne rasplakah
Izađem ja vanka, čekaj, čekaj, mog hairlije nigdje , s posla mu treba da dođe samo 5 min a ono već nekih 15-ak minuta prošlo, ja ljutaaaaa , zovem ga:“Pa gdje si?“ Kaže on:“Eto me idem..“čekaaaaam jaaa, nigdje njega, već pošizila, ide on, ulazim ja u auto, „Pa što ti je trebalo ovako dugo?“ On: "Pa išao sam kući po stvari?!?“ Joooj D... pa jesam ti rekla da dođeš po mene, kakve stvari, hajde sad nazad kući , pa moram se istuširati... ( a usput i očistiti par stvari kod kuće , jer odoh se poroditi, pa doće mi neko u kuću, ne mogu je onako džumbusli ostaviti )
I tako mi kući, podijelimo se začas, uključimo mašinu za suđe, mašinu za veš, malo peć izribam ( u tom svemu leđa lagano bole, ali ništa ja ne govorim da ne bi bilo jezikove supe )još jednom prekontroliram opremu za bolnicu, istuširam se i negdje oko 10: 30h put Tuzle krenemo...
U putu gledam na sat, bolovi se pojačavaju, već sam shvatila to je to, kontrakcije su na svakih 15 min, ali šutim ja ne govorim ništa SM jer on vozi ko Šumaher , čitavim putem govorim, ama polako, doćemo na vrijeme Stižemo pred kliniku, zovem Nunichi, ona dolazi i pomaže mi da što prije prođem kroz tu proceduru, ulazim u pripremnu ordinaciju, dajem informacije, slijede pregled, klizma i tuširanje ( ali koje tuširanje, tuš ne radi   i moram se sageti da bih se ispljuskala, ma hajde rekoh ionako sam to obavila kod kuće ). Završavam sa pripremom i izlazim van u hodnik, tu su MM  i Nunichi, s njima sam još par minuta, pozzz se i krećem sa još dvije trudnjače i sestrom na porođajno
Gore, dvije trudnice leže u  hodniku, jedna soba je puna onih koje čekaju na porod a druga pak puna onih trudnica koje već primaju indukciju. Meni dovoze krevet u hodnik, vele-lezi, ja poslušam, al brate dosadnooo , mene pomalo bolucka, ja bih šetala pa pitam za dozvolu i nakon potvrdnog odgovora ja u šetnju. Mislim da sam onaj hodnik prokrstarila xxx puta i smirila se misleći na mali mirisni zamotuljak koji će mi uskoro biti u rukama
[color=#000000 size=3]Već je 13:30h, dovoze CTG  i ponovo me priključuju, nalaz opet nepravilan, mene sve više drma strah za bebu, dežurna doktorica ne poduzima ništa, nego moram čekati da bude smjena doktora te da me drugi dr. preuzme...
[color=#000000 size=3]U jednoj rađaoni počinje porođaj i imam priliku ga gledati uživo , jaooo majko moja, dere se žene od bolova, a meni srce tika taka, ne mogu ja to gledati i šmugnem u sobu kod onih trudnica što čekaju na porod ...
Uskoro dolazi doktorica i počinje sa pregledima..CTG mi i dalje nepravilan, ali super-ja otvorena 4 prsta .Kaže:“Ostavila bih te za sutra, ali CTG ne valja i danas ćeš se poroditi“..Eeee meni dragoo, ma mislim se, samo što prije zbog bebice, da ona brzo izađe i da se pati dušica moja ..Pitam dr. za prisustvo MM na porodu, ona nema ništa protiv, samo kaže nek čeka pred vratima pa kad krene porod da može odmah ući, pri tome veli babici da pripremi indukciju i da mi je uključi..
Obavještavam dragog o detaljima, duša draga non stop me pita kako si, kako si, ama rekoh sve je još uvijek super
Dolazi doktorica, probija mi vodenjak i u 16h uključuju mi indukciju i čeeeekam ležeći...Kroz otvorena vrata, vidim u drugoj rađaoni novu porodilju...Do mene leži još jedna trudnica sa priključenom indukcijom koja se od jutra otvorila tek jedan prst, govori mi :“..ma nećeš ti do sutra, vidi mene kako se patim“ . Dolazi babica Ruža, ja je pitam šta misli kad ću, ma kao tek večeras, ja zakolutah očima, rekoh:“ bit će to u Vašoj smjeni“ ( koja je btw trajala do 20h)..Uglavnom, do 17h nekako sam i predisala te bolove koji su bili sve češći, oko 17h dolazi babica Ruža, pregleda me, a uuu pa Vi ste otvoreni 7,5 prstiju, sad će to brzooo i smije se. Doktorica dolazi da vidi stanje i kaže babici eto možete zvati njenog supruga ali prvo provjerite jel ta odvojena rađaona spremna..Dolazi babica, kaže , nema tamo ni kreveta i helem nejse tako padoše naši planovi da skupa dočekamo našu sreću ..Ali hajde, brzo ja to zaboravljam, jer mi je drago, dolazi naša mala ljubav, smijem se potiho, al ubrzo mi bolovi obrisaše osmijeh s lica, eh vala da boli-boli, jedan bol preplavljuje drugi, ma kao da nisam imala vremena da predišem, imala sam osjećaj da hvatam zrak, iako to nisam željela, džabe, bilo je jače od mene, pustila sam i ja avaz , dolazi doktorica, kaže:“.. sad će brzo bebica“.. i odlazi, ja osjećam kao da ću- da prostite- ukakiti se, bolovi me kose, zovem babicu Ružu, dolazi i stavlja mi hladan oblog na glavu ( poslije skontah da je to bila pelena ), pogleda me i ona, e evo glavica je krenula, hajde ti dušo tiskaj, pogled mi pada u onu dr. rađaonu, porađa se i ona druga trudnica , dr. hoda od jedne do druge..
Napokon uspijevam duboko udahnuti i kreće prvi napon, ništa, drugi, treći, ništa..Boli mene, odnese me što bi se reklo..Doktorica govori smiri se, ja dozivam u sjećanje vježbice o kojima sam samo čitala, nažalost nisam imala prilike da prisustvujem vježbicama...Kreće i četvrti napon, dr.govori tiskaj, dišiiiii, pokušavm i dalje ali beba teško prolazi.., odjednom, veli stani, u tome osjetim da me je babica rezucnula, doktorica će sad udahni i tiskaj, ja duboko udahnem, dr. se navali na stomak i izleti Farah ko čep i zaplaka odmah , a meni milina u tijelu, koje olakšanjeee i sreća što čujem svoju bebicu kako plače , pogled mi pade na sat, 18:25h.
Odmah su mi je stavili na grudi, a ja samo vidim njene pepe objaščiće, svoje dvije krofnice, govorim babici da je bolje namjesti da je mogu poljubitiiii, jer ja svoje ruke ne mogu da pomaknem. Nakon poljubca je uzimaju, kupaj je i vagaju, govori babica, ma pravi djevojčurak- 54 cm duga i 3 750gr teška
[color=#000000 size=3]Nakon kupanja mi je još jednom daju i zatim je odnose.
Dolazi dr., dobijam injekciju i počinje šivenje, očekivala sam strašne boli ali naprotiv , ništa nisam osjetila pitam dr. jesu li konci koji se resorbuju ili moram doći na vađenje, ona odgovara, nema potrebe, sami će ispasti ( mislim se , jedna briga manje )
Nakon šivenja izvoze me u  hodnik, tu primam neku infuziju, šta li već, nisam ni pitala i hvatam se mobitela da javim svima radosnu vijest. Oko 20h odvoze me u sobu. Krofnicu su mi donijeli oko 22h i čitavu noć smo provele skupa .
[color=#000000 size=3]Sutradan , po zaključenom pregledu koji je prošao uredno puštene smo obje kući..
[color=#000000 size=3] 

IZVORNA PORUKA: malena27 RR

Zoe    rasplaka ti mene