|
Leena -> RE: vaše porođajna priča (20.2.2014 16:09:29)
|
Termin je bio 4.1., ali otkako sam saznala da sam trudna racunala sam da ce to biti prije Nove godine. Seka je stigla 7 dana ranije, pa nekako sam vjerovala da ce i ona... A opet, po svemu drugacije dvije trudnoce. Prvu trudnocu sam prelezala, a ovu sam radila do poslijednjeg dana... Dobro, do Nove godine, kada sam mislila da je poslijednji dan.
Ipak, nije se rodila za Novu godinu (iako je imala spremnu haljinicu za party)... A ni na termin. Pozivi, poruke, pitanja... Zovu me i ljudi sa kojima se mjesecima nisam čula... Svi sa istim pitanjem.
“Ne, ništa još...”
I tako po stotinu puta na dan. Otvorena i kladionica na RR kada će krenuti, ali cura neće, pa neće van.
Drugarica me zeza da će 7.1. na pravoslavni Božić. Ja joj kažem da mi je dugo do tada čekati... Ali taj 7.1. sve bliži...
Torba za bolnicu se već desetak dana vozi u gepeku... Sestru zovem da noći kod mene da može ostati kući sa Esmom kada krene... Već počinjem misliti “ako” krene... A ona nikako da dođe... Napokon, tu noć dolazi. Istu noć ispada sluzni čep. Jupi-nešto događa...
I, kao naručeni, u 3 ujutro 7. 1. počinju “trudovi”. Budi me to neko boluckanje, a ja odmah budim muža i sestru... Sestra legne kod Esme, a nas dvoje u dnevni boravak. Upalimo tv, gledamo neku seriju i pisemo razmak između bolova... Nepravilni i preblagi... u 6 odustanemo i zaspimo na kauču... Slijedeće buđenje u 8. Malo bolucka. I dalje nepravilno. I dalje blago. Spremamo curicu za vrtić, a nas troje odlučimo u šetnjicu... Muž je u međuvremenu javio mom bratu i snahi da je “izgleda krenulo”. Šetamo gradom... Ugledm svoj odraz u izlogu-stomak mi je ogroman. Nikada veći. Ipak, nikada nisam bila “trudnija”. Srećem snahu. I sama trudna i blijeda me gleda i ne može da vjeruje da hodam po gradu kada je “krenulo”. Ma samo me malo boli... O da, ali boli. Stanem povremeno.. Onako, na sred ulice. I malo puhćem. Ali ništa strašno. Znam šta je porod. Nije to to. Krenemo kući, ali se meni jedu somuni, oni sa Alifakovca... Idemo po somune, a telefon ne prestaje zvoniti. Samo jednoj drugarici javljam da me boli malo. Nikome drugom ne govorim, valja im svima poslije reći da “ipak nije krenulo”... Ulazim u auto, somune držim na krilu i kontam jest ću ih kada dođem kući, nezgodno mi u autu jesti. Muž me pogleda I kaže:”Sad će te zaboljeti.” Aha, hoće... Hej. Fakat. Boli. Kako je znao? Vozi i smiješi se. I sestra isto. Prolazimo pored skretanja za kuću... Gdje ćemo? “Puhćeš na četiri minute”. Ma daaaj. Nije ovo porod... Gledam na sat. Stvarno 4. Ok, otići ću na pregled, pa ću onda kući da jedem. Uzmem malo somuna, za svaki slučaj, da ne budem gladna. Ulazimo u bolnicu, ispred bolnice ljudi čekaju. 5 do 2, vrijeme posjeta. Prolazim pored njih. Ulazim u dvorište bolnice. Osjetim ruku na ramenu. “Dokle, gospođo?!”, pita me portir. Okrenem se sa stomakom veličine zemaljske kugle:”Da se porodim, ako nemate ništa protiv!”. Izvinjava se, nije vidio. A ja kontam kako će mi biti ofirno pored njega proći kada me vrate kući, jer ovo nije krenulo, ovo nije to. Znam šta je porod i to nije to.
Prime me, urade ctg. Posalju me na pregled. Dolaze dvije doktorice, obje jako mlade. Jedna me pregleda... Pozove drugu. I ona pregleda. Nista ne govore... Ja se oblačim. Pita me jedna imam li torbu sa sobom. Kažem da imam u autu. “Recite suprugu da je donese, napravit ćemo prijem, otvoreni ste šest prstiju”. Šest?! Bez pravih bolova? Wow. Izlazim u čekaonicu, govorim mužu, tresem se od uzbuđenja. On mi otpjeva svoje I-told-you-so i ode po torbu. Sestra se penje sa mnom na sprat. Pozdravim se s njom i ulazim u ordinaciju. Ponovo ctg. A nikako više ne boli. Kontam samo da mi ne daju drip... Opet počnu bolovi, opet oni blagi. Dobro je. Dolazi sestra, i ona mlada... Pitam je koji je doktor dežurni. Kaže mi. Uh. Taj doktor mi je uvijek bio antipatičan, još od prve trudnoće... Hajde, šta se može, nema nazad... Uradi mi klistir. Ulazi doktorica, jedna od one dvije mlade, postavlja pitanja o trudnoći, bolestima... Malo se pojačavaju bolovi, shvatam jer počinjem praviti pauze prije nego što odgovorim na pitanje... Kažem joj da je moj doktor, ako on ne bude na porodu, rekao da napomenem da mi je prvi put prsnuo grlić i ostala posteljica... Ja još dodam da ne želim drip. Neće ni trebati, kaže.
Prime me u sobu. Tu je već jedna porodilja, sprema se da ide kući. Ja idem na wc. Vraćam se u sobu. Proćaskam malo sa tom ženom, porodio je moj doktor, bio dežurni tu noć. Dolazi sestra, priključuje ctg. Vidim da se zove Belma. Dođe i doktorica, ista. Na pločici vidim ime – Azra. Ime moje mame, to je neki dobar znak. Pregleda me. Osam prstiju. Super! Izađu, ostave ctg. Porodilja odlazi, poželi mi sreću. Počinju opet bolovi, podnošljivi. Uzmem mobitel, javim mužu dokle sam. I drugarici. I šefici. Ležim na lijevom boku... Razmišljam... Ne mogu da vjerujem da princeza stiže uskoro... Ulazi doktorica, pogleda CTG, pregleda me. Deset. D-E-S-E-T! Presretna sam. Pogledam na sat-četiri. Javljam mužu. On je već ispred. Sestra donosi infuziju. Ne, ne, ne drip.
Kaže da nije drip, malo glukoze i još nešto... (kasnije saznam da jeste bio drip)
Bebica je visoko, mora se spustiti. Ok. Za nekoliko minuta osjetim prvi napon, odmah za njim i drugi. Čujem nešto kao pucanje balona i osjetim vodu... Smiješan mi je taj zvuk i nisam sigurna jesam li ga umislila. Pozovem sestru i kažem joj da mislim da mi je pukao vodenjak. Dođe doktorica... Beba se spustila, ali je glavica u nepovoljnom položaju za porod. Kaže mi da se okrenem na lijevi bok i pokušavam predisati napone... Sestra mi uključi ctg... Bolovi postaju sve jači... Sve ih je teže predisati... Zovem sestru. Tačnije vičem: “Beeelmaaaaaa!”. Ona dođe, ja ne znam šta tražiti od nje. Samo govorim:”Pomozi mi, molim te...”. Ona me tješi da će brzo... Uporno me zove “Meliha”, a ja nemam snage da je ispravim... Ona pozove doktoricu. Ništa, beba u istom položaju... Odlaze. Smaraju me crne misli... Ne mogu kontrolisati tiskanje... Opet zovem i zovem i zovem... Ništa, glavica i dalje u istom položaju. Pojavljuje se i doktor... Kaže:”Ništa ovo...”. Pitam ga hoću li uskoro, teško mi je trpiti... On me pita koji je datum, ja kažem da je sedmi, a on na to:”Pa, sedmog ćeš roditi.”
Odlazi iz sobe. Dolazi doktorica, molim je da me porodi na carski... Ona izlazi.
U sobu ulazi Belma sa trudnicom. Ona se smiješta na krevet do mog. Kaže deset otvorena, isto drugo dijete... Ona kuka da joj se ide na wc, oni joj ne daju. Potom čujem ono pucanje balona i nju kako kaže: “Joj, znala sam. Porodit ću se ovdje.” Ipak, zvuk nisam umišljala.
“Nećeš”, kažem joj, “ I meni je pukao ima dva sata.”
Zovem mm. On mi govori da je tu ispred, da me čuje, ali da mu je doktor rekao da je beba u kanalu i da je kasno za carski, da možemo samo čekati... Kažem mu:”Marš!” i prekinem vezu. I već mi je žao. Ali ne mogu. Ja ne mogu. Ne mogu. Trebam čuvati snagu, ali ne mogu. Ležim u lokvi plodove vode, preznojavam se, hladno mi je... Bolovi nepodnošljivi. Gledam na CTG mašinu i tačno znam kada ide slijedeći... Bojim se. I sama sam. Zovem, ali niko više ne dolazi.
Dolaze da pregledaju cimericu. Vode je u salu. Zavidim joj... Bolovi nepodnošljivi... Ne mogu više trpiti. Čujem plač bebe. Porodila se. Taj plač me dozove, moram se koncentrisati, moram misliti na svoju bebu... Onda mislim na moju veliku curicu. Hoću kući. Ne mogu više trpiti bolove. Ulazi doktorica... Kaže da smijem malo tiskati. Šta znači “malo”. Bojim se... Užasno se bojim i nemam više snage ni za šta... Ponovo zovem muža... “Pomozi mi, molim te”. Ne znam šta mi je rekao... Vraća se cimerica. Čujem je da govori:”Ne znam što te ne porode na carski”... Pomogla bi mi, ali ne zna kako. Ne znam ni ja... Ne gledam više ni na sat... Samo u CTG i čekam novi bol. Doktor ulazi u sobu. “Porodit ćemo te za deset minuta”. Izlazi. Počinjem platati. Deset minuta!!! To je još deset napona! Ne mogu... Gledam u plafon i molim Boga da mi pomogne. Cimerica mi kaže da je prošlo deset minuta. Pogledam na sat. Osam i pet. Četiri sata sam već otvorena deset prstiju. Četiri sata imam napone... Vode me u salu. Ulazim u istu onu salu kao prije skoro četiri godine. Jedva se penjem na stol. Dignem glavu i vidim muža. Obučen sav u zeleno, vire mu samo oči. Žabac. Kaže mi:”Volim te”. “I ja tebe”, odgovorim, “Ali, pusti me sada...” Doktorica se nasmije.
Tu su dvije babice, jedna od njih mi je bila na prvom porodu, doktorica Azra i doktor. Babica govori:”Neću te rezati, nećeš pući.”
Doktor objašnjava meni da tiskam na napon. Ma nemoj?! Čekam to već četiri sata. Mužu objašnjava da mi drži glavu kada mu on kaže. Dok govori počinje napon, ja guram, mm mi drži glavu. “Nisam ti još rekao”, čujem doktora. Opet napon, ja opet guram. “To! To! Malo udahni, pa nastavi!”, govori doktorica. To radim. “Glavica!” Opet napon. Tiskam iz sve snage i ne znam odakle mi. Čujem doktora:” One što ne slušaju u sobi budu najbolje u sali.”... U tom trenu svijet stane. Na tren sve stane. I vidim je. Mala crnkica. Okice zatvorene, plačan izraz lica... I počinje plakati. Počinjem i ja. Pogledam muža:”Ista Esma!”, kažemo u glas. Nose je, mjere, vagaju... “U koliko se rodila?”, pitam. “U osam i petnaest”, kaže babica.
Pile mamino... Gledam je. Predivna je. Daju mi neku injekciju. Izlazi posteljica. Ovaj put čitava. Poviju curicu. Pitam mogu li je uzeti. Daju mi je. Gledam je. Moja Lejla. Moja curica. Uspjele smo. Ponosna sam na nas. Muž odlazi. Uzimaju mi bebu i stavljaju pod onu neku lampu. Tu počinje tragikomično šivanje. Pukla sam. Na sve strane. Doktor je izašao. Na doktorici vidim da nije baš često ušivala žene, vidi joj se neki strah na licu... Kaže mi da se umirim, međutim čim krene šiti, ja se instiktivno pomijeram. Ona kaže da mi se sve iskomplikovalo, jer paničim. Smiješno mi je to što priča, jer sam baš smirena bila dok se nije iskomplikovalo. Ali vidim da joj je žao mene... Šivanje užasno boli. Ona završi, babica pregleda. Babica doda još nekoliko šavova... Onda ulazi doktor. Pogleda... Doktorca kaže:”Da odšijem, pa ponovo?” - MOLIM? Već namiještam nogu da ih krenem tući ako krenu odšivati. “Ma ne”, kaže on,”Dodat ću ja još”... Još... Šta još?! On šije. Boli. A ja zamišljam taj goblen koji su mi napravili: kuća, cuko, maca, zvjezdano nebo... Završi šivanje, napokon. Ne smiju me dići, jer sam puno krvi izgubila. Ostave me u sali da ležim. Svi odu. Ostanemo nas dvije. Ja na stolu i ona ispod lampe. Gledam je... Kako je mala. I kako divna. I moja. Onda se sjetim da sam razmišljala može li se drugo dijete voljeti kao prvo... I danas je gledam... Zaljubljeno. A kada gledam seku kako joj tepa i kako je mazi... E taj osjećaj je nešto više od ljubavi... Za to se živi.
|
|
|
|