|
Kviki -> RE: vaša porođajna priča (19.8.2009 22:00:05)
|
Rekoh da i ja podijelim s vama svoju 'priču'. Porodila sam se prije 10-ak dana i dobila svog dragog miša teškog 4 300 gr. Pošto je u pitanju bio planirani carski rez, u bolnicu Koševo stigla sam dan ranije, negdje oko 11 sati prijepodne. Taj dan prošla sam uobičajenu proceduru za pripremu CR-a. Nisam znala tačno u koliko sati ću sutra biti operisana. Konačno su po mene došli ujutro nešto malo prije 9 sati i odvukli me u operacionu salu. Anesteziolog mi je ukratko objasnila kako djeluje anestezija, i taman kada su trebali da počnu primijetili su da nisam dobro. Naime, kada sam ih vidjela u onim zelenim mantilima i one velike lampe iznad svoje glave počela sam se osjećati loše zbog čega su me prvo morali malo 'povratiti'. Zatim su mi dali totalnu anesteziju i sljedeće čega se sjećam je da sam se počela buditi u istoj sobi u kojoj sam skinula odjeću, osjećala sam veoma jake bolove te sam par puta zajaukala. Taj cijeli dan na intenzivnoj njezi sam preležala u krevetu sa kateterom, samo nas je jednom sestra 'natjerala' da prošetamo do lavaboa koji se nalazio u toj sobi. Bebu su mi donijeli u dva navrata da je vidim, na po dvije minute. Primijetila sam da moja beba ima tufer na desnoj strani glave ispod one pelene u koju je bila zamotana, ali nisam tome pridavala posebnu pažnju. Sutradan su mi izvadili kateter i trebalo je da siđem sprat niže, međutim kada sam ustala iz kreveta povraćalo mi se i osjećala sam nesvjesticu što sam i rekla sestri Kenadi koja me je trebala svesti. Ona je bila jako ljubazna, i rekla mi da ne moram odmah sići, da mogu poslijepodne kad se budem osjećala bolje. Ja sam ipak odlučila da probam odmah, jer su cure koje su bile sa mnom u na intenzivnoj upravo sišle pa sam htjela da budemo zajedno. Taj drugi dan donijeli su mi bebu i ona je stalno bila u korpi pored mene, osim kad su je nosili na hranjenje i presvlačenje. Spomenula sam suprugu tufer na glavi bebe, i doktor mu je pojasnio, kao i meni, da se beba malo 'ogrebala' na instrumente kada su je vadili, pošto je bila krupna. Pa dobro, mislila sam. Taj dan sam se malo lakše kretala, ali na nogama mi se pojavio mali osip što sam i rekla jednoj od sestara koja je na to prokomentarisala da je to možda od deterdženata koje oni koriste za posteljinu, a koji su dosta jaki. Sutradan osip se pogoršao i dali su mi kalcijum, međutim stanje nije bilo ništa bolje, već se samo pogoršavalo, a ja sam osjećala užasan svrbež i nervozu koju mi je on izazivao. Naveče su mi dali synopen jer su vidjeli da kalcijum nije pomogao. To isto veče, iz radoznalosti sam uzela bebin karton koji je bio okačen o njenu korpu. I tu sam se šokirala, na njemu je pisalo da beba ima dva šava na glavi!!! Odmah sam nazvala supruga i rekla mu šta sam pročitala, i on je odmah došao u bolnicu. Zamolili smo sestre da nam fino razmotaju bebu da to vidimo, a one nisu htjele, valjda su se plašile naše reakcije. Rekle su nam da se obratimo dežurnoj pedijatrici. Suprug ju je pozvao i kada je došla počela je vikati kako zaista nema smisla što smo došli tako kasno (a bilo je osam naveče,a ona sprat niže!) Uglavnom jako je ružno reagovala, rekla je kako oni nama nisu ni dužni ništa reći, da je to tebao uraditi ljekar koji me operisao, kako sam ja na kraju krajeva sama birala carski (što nije bila istina), i još neke vrlo neumjesne stvari. Ja sam se jako uzbudila, rekla joj kako imamo pravo da znamo šta se desilo našoj bebi, pitala sam je kako je nije sramota da nam govori takve stvari te sam na kraju počela plakati, okrenula se od nje i rekla joj da više s njom ne želim razgovarati. Ona je izvela mog supruga ispred, rekla mu da me malo smiri, kako ona nema ništa s tim, što je i bila istina, ali njen nastup je naprosto bio odvratan. Kasnije sam došla do zaključka da se dotična pedijatrica Babić 'prepala'. Odmah sutradan suprug je potražio doktora koji ga je fino primio i objasnio mu da se takve stvari dešavaju (beba je posječena, pa su zato stavili dva konca), da to nije ništa strašno te da nije htio da nam 'kvari' sreću. Uglavnom uspio je malo umiriti mog supruga. Ja sam samo odbrojavala sate do izlaska. Naredni dan moja alergija je izgledala još gore zbog čega su uputili poziv dermatologu koji nije došao taj dan jer je bio sam u smjeni. Sutradan kad je trebalo da idem kući rečeno mi je da me ne mogu otpustiti s takvom alergijom. Konačno je došao dermatolog, propisao mi dvije različite kreme, jednu da koristim ispod, a drugu iznad koljena, pa da vidimo koja od njih će djelovati (jednu mi je morao kupiti suprug) te da trebam na kontrolu za 4 dana!!! Pala sam u očaj, mislila sam 'moj Bože, još 4 dana užasa'. Sutradan stanje je bilo nepromijenjeno te je dežurni dok., neki primarius rekao da se ponovo zovne dermatolog. Došla je jedna jako ljubazna derm. Hujić-Čolić, rekla da mi promijene antibiotik, propisala mi tečni puder rekavši da mi je lakše da alergiju njegujem kući te da me mogu otpustiti. Mojoj sreći nije bilo kraja. Uglavnom, sa svojom bebarom sam iz bolnice izašla osmi dan. Sa alergijom se još uvijek borim, ali hvala dragom Bogu pa sam došla svojoj kući.
Tih osam dana mi je bilo kao osam mjeseci provedenih u zatvoru, i sigurno ih neću lako zaboraviti....
|
|
|
|