Crazy little thing
|
Evo i moje porođajne priče, ito sedam mjeseci nakon poroda, ali taman mi je sad sve sjelo i baš mogu pisati o tome.
Dakle, već u trudnoći sam u dva navrata zbog hidronefroze (pisala sam već o tom pa se neću ponavljati) ležala na patologiji trudnoće, i u to vrijeme sam upoznala osoblje, bolnicu, hodnike i bila u rađaoni. Da, bila je gužva pa su nas koje smo mogle hodati vodile u rađaonu da nam mjere ctg. I dok sam jedno jutro ležala prikopčana na tu čudnovatu napravu (koja mi je postala maltene najbolja prijateljica i s kojom sam za svojih dugih dana u bolnici ostvarila najviše fizičkog kontakta, hehe) u jednoj sali za rađanje, u sali do mene se žena porodila za deset minuta. Isti dan, žena koja je ležala sa mnom u sobi je dobila trudove i rodila za sat vremena. (i ja pomislih, pa nije tako strašno)
I tako sam ja otpuštena kući, par dana prije termina. Odluka je pala da se čeka prirodni porod. Nije me bilo strah, nekako sam više bila u znatiželjnom iščekivanju. Ja sam u svojoj glavi odlučila prirodno roditi i to ću i napravit. Bez epi-reza i kemije. Došao termin, odem na pregled, vrate me kući, kažu dođi prekosutra. Ja opet dođem, opet dođi prekosutra. I opet dođem, i bio moj doktor, i kaže on meni, a mogla bi ti rodit još dok sam ja tu. Ostave me. Dođem gore na porodiljno, sestra me primi, kaže skidaj sve sa sebe, da mi neku a la spavaćicu iz koje mi guza viri, aj ja kontam, već me boli pomalo i čisto mi svejedno, mogla bi i bez spavaćice, čas mi vruće, čas hladno, tresem se. Strah me. Mama i MM idu, ostajem sama u sobi s nazivom II. Porođajno doba. Bilo je jedanaest sati ujutro. babica mi objašnjava disanje kad su trudovi, svako sat me vodi na ctg, a mene sve tjera na wc. Soba ima WC, super. Ja visim na šolji i na stolu za rađanje na ctg-u i tako naizmjenice. Ugasim mobitel, nitko i ništa mi ne treba, samo dišem, boli sve više. Babica dolazi po mene, kaže ajd izađi malo, tvoji su dođli da te vide. "Ma nek idu" govorim ja, "neću nikog". ajd kaže ona, ja ću te izvest. Dovede ona mene do posjete, mama i MM stoje, bljedi (iskreno, mislim da sam u tom trenutku izgledala bolje od njih, čak i u onoj gologuzoj spavaćici) ja stojim malo s njima, i govorim da me boli, da ne mogu više stajat, idem natrag u svoju sobu i na svoju šolju . To su četiri sata. U pet sati ulazim u rađaonu, konačno na rađanje, prikopčavaju me na ctg (opet!) i čekam. Boli ko vrag. Jesam, spremila sam se ali svejedno boli. Pokušavam se prisjetiti kako sam pročitala da nervoza zateže mišiće pa još više boli, ali ne ide. Poželim da me uspavaju, izrežu, šta god, samo da prestane. Ipak, pokušavam disati. Babica čuje trud iz hodnika i govori "prediši mila, prediši".. Dišem. Ona zove dječju sestru, doktora (moj je otišao kući, zapao me najmlađi i najzgodniji, heh, samo bez nekog iskustva), dio mene osjeća da se sve primaklo, i počinjem se nekontrolirano tresti. Tresem se, a niej mi hladno. Kaže sestra, mišići se grče, tijelo se priprema na porod. Dolazi doktor. Prvi put kad tiskam ništa, totalno izbezumljeno, zaboravljam sve što mi je sestra rekla, samo nagonskiu guram. Drugo tiskanje bolje, ali ja više ne mogu. Plačem bez suza, raspadam se, gotovo. Izrezali su me već, nisam osjetila bol, ali sam čila kad je dr sestri rekao da reže i čula sam škljocaj. Dječja sestra me uzima za ruku (ima kći mojih godina pa se raznježila) govore mi samo još malo. Još jedno tiskanje i moja beba je tu. Malo žaboliko stvorenje sa pupčanom vrpsom omotanom oko gležnja. Stavljaju je na mene, ja se ne usuđujem dotaknuti ju. Samo gleda, i plačem. Ma ne plačem ja, suze same idu. To je ta malena koja me lupala i skakala u meni proteklih mjeseci, kojoj je tata pjevao pjesmice i koja je slušala predavanja skupa sa mnom. I gledala Život je lijep i plesala kad bih ja ležala. To je moja beba. Moja mala curica sa svoja tri kila i pedeset grama vrištala je najglasnije od sve djece. Kasnije, kad su mi je donijeli na dojenje, premda je jedva mljackala i popila je tek malo onog kolostruma koji joj se spremao odavno, tek tad sam osjetila da je to moja beba. MM je došao, i doveli su nam bebu u sobu, i gledamo je, i ne vjerujemo. I on kaže "divim ti se". A ja se divim njoj. I mislim kako je to doista najljepše što sam ikad stvorila.
Tjedan dana na pedijatriji, i probleme s dojenjem koje je to izazvalo, o tom ne želim pisati u ovoj priči, jer tim suzama i toj boli nema mjesta ovdje. Osoblje na porodu i u bolnici na porodiljnom odjelu i odjelu za trudnice je bilo odlično i mislim da mi je to uvelike olakšalo porod i učinio ga netraumatičnim. Također (iako su mi se zbog toga iskusne rodilje rugale), puno mi je pomoglo čitanje i gledanje video prikaza poroda i svega što mu prethodi. Na kraju je to samo još jedna prirodna stvar, kao i sve druge, i to tako trebamo i prihvatiti. I naravno da želim drugo dijete.. Samo će ono morati još malo pričakati.. A ako se i desi ranije od planiranog, pa nema tu ništa loše.
_____________________________
Malena, 31.03.2009.
you don't make up for your sins in church. You do it in the streets.
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
(bez zezanja, stvarno sam ovako razmisljala) Povracala sam citavu noc kad naleti kontrakcija... doslo jutro, jutarnja vizita.. ja i dalje samo jedan prst otvorena...dobijem inekciju spazmaxa (valjda se tako zove) za brze otvaranje... disem, hodam, cucim, puscem, pricam s cimerkom i do-cimerkom u razmacima kad ne boli (kontrakcije ne tri minute)... malo sam se vec pocela oglasavati pri svakoj kontrakciji ali kontam sad ce podne i vizita, sad ce mi rec otvorila si se 6 cm... 
ziv i zdrav.
