|
Sulty -> RE: vaše porođajna priča (29.5.2010 9:55:36)
|
Moja malena djevojčica je po terminu trebala da se rodi 14.05.2010. god, ali izgleda da joj je fino bilo kod mame u pupi, pa je taj dan prosao bez ikakvih promjena. Doktorica je htjela da već inducira porod dva dana poslije, ali ja sam je zamolila da sačekamo i damo šansu i meni i mojoj djevojčici da se rodi prirodno. Ali 8 dan nakon termina, ja sam se morala pomiriti sa tim da ću je morati roditi uz indukciju. Želim samo malo da vam napišem o tome kako sam se ja pripremala za porod, jer stvarno mislim da mi je kombinacija svega ovog pomogla da moju djevojčicu i uz indukciju rodim prilično brzo i pozitivno. Ja sam u 9. Mjesecu obišla grad uz duž i poprijeko, hodale smo u prosjeku 4 sata dnevno: tri šetnje od po više od sat. Mnogo smo vjerovale u dragog Boga. Ja sam dnevno učila Kuran po pola sata, sat. Čula sam da je dobro učiti sura: Cijepanje, Rascjepljenje i Meriem, te samo ih učila svako jutro prije nego što sam klanjala Sabah. Išle smo i na vježbice gdje smo naučile tehnike disanja, što mi je nevjerovatno mnogo pomogla prilikom poroda. Sjedile smo na pilates lopti po par puta dnevno, barem po 20 minuta i radile vježbice karlice. Pila sam čaj od malinovog lista, jer je on dobar za brzo otvaranje. Jela sam barem po 5 hurmi dnevno. Moram vam priznati da me je bilo strah poroda. Trudila sam se da mislim pozitivno i da budem hrabra, ali boga mi sam par puta i zaplakala. Noć pred porod moja mama je uradila nevjerovatno bitnu stvar za mene. Zovnula je jednu svoju poznanicu koja je 20 godina bila babica na Koševu, a sad je, pošto je starija, premještena na lake poslove i zamolila je da ona ako može bude uz mene prilikom poroda. Opisat vam ne mogu koliko je bilo bitno što je ova predivna žena bila uz mene. Sigurna sam da bi se stvari potpuno drugačije odvijale da nije bilo nje i zahvalna sam joj do kraja života. Rekla sam joj poslije poroda: „Od sad se samo porađam s Vama!“ Ako možete to ikako srediti, preporučujem Vam da i Vi nađete babicu koja bi mogla biti uz Vas. Čini mi se da je jedna sestrica uz Vas cijelo vrijeme u Državnoj bolnici, barem mi je tako rekla jedna moja prijateljica koja se tamo porodila. Na Koševu to nije slučaj, pa ako možete srediti da Vam ovako neko posebno dođe, vjerujte mi to Vam je na kraju najbitnije.
To jutro, 22.05.2010. god. sam se probudila rano, proučila ona sura o kojem sam vam već napisala, klanjala Sabah i krenula sa mužem da se porodim. Padala je kiša vani i bilo je hladno. U bolnicu smo došli u 7 i 30. Dr me pregledala i stavila neku vaginaletu za indukciju. Smjestila je mene i još jednu ženu koja je došla na indukciju u jednu sobu sa ženama koje čuvaju trudnoću, a ne gore gdje se žene porađaju. Mislim da smo i tu imale sreće, jer nismo slušale žene koje jauču, jer i to zna biti poprilično strašno. Prva vaginaleta nije uspjela, pa mi je dr u 12 stavila drugu. Bolovi su počeli u 2 sata i to baš jaki i vrlo učestali, svake tri, četiri, pet minuta. Ja sam se trudila da hodam što više mogu. U sobi sa mnom je bila jedna predivna žena koja čuva trudnoću, a čeka 5. Dijete. Ona mi je pokazala da osim onih osmica sa karlicom koje smo učili na vježbicama mogu i da malo raširim noge, pa da onako polučučnem poluustanem dok kontrakcije ne prođu. Moja babica je bila u porođajnoj sali i čekala da joj ja javim kad trudovi počnu. Ali ja sam i dalje sama izdržavala jedno vrijeme, naravno uz pomoć ove preplementi žene. U jednom momentu kontrakcije su postale prejake i preučestale i ja nisam mogla više da hodam. Ova divna žena mi je onda masirala donji dio leđa i stomak. Ja sam imala bolove samo po dnu stomaka, ali mi je masaža donjeg dijela leđa bila odlična. Poslije nekog vremena (sad više nisam imala ni predstavu o vremenu, jer bolovi su bili prejaki i preučestali) zovnula sam svoju babicu i ona je sišla po mene. Odvela me na CTG i ustanovila da je bebica jako jako nisko i odmah je zovnula doktoricu i rekla da ja moram u porođajnu salu. Odvela me na sprat u porođajnu salu, gdje su me klistirali. Moja babica mi je prilikom kontrakcija masirala donji dio leđa, a i istovremeno lagano pritiskala donji dio stomaka u skladu sa mojim disanjem. Koliko puta ispušem, toliko puta me je ona pritisnula. Mene je manje bolilo kad ležim na lijevoj strani, nego na desnoj, ali mene je babica tjerala da ležim na desnoj, da me boli, jer onda se brže širim. Disala sam svo vrijeme, bila sam jako koncentrisana na porod i moje kontrakcije, nisam ni malo paničila, jer znala sam da će ubrzo moja djevojčica doći na svijet uz Božiju pomoć. Vodila sam računa da opustim ostatak tijela. Kad god bih vidjela da sam zgrčila ruku ili neki drugi dio tijela, svjesno sam ga opuštala. Taj dan se jako puno žena porodilo na Koševu, moja doktorica je porađala nas dvije, tri istovremeno. A ta operaciona sala je meni izgledala kao da smo otišle na neki drugi svijet, kao neki prostor pred Džennet i Džehenem, opisat vam to ne mogu. Jedno potpuno drugo iskustvo, druga energija. Babice i doktori su nevjerovatni, tako su smireni i tako dobro rade svoj posao. A neke žene vrište, neke hodaju, neke šute, ima nas raznih. Ja nisam obračala pažnju ni na kog, ja sam bila 100% koncentrisana samo i jedino na to da rodim svoju djevojčicu. Ubrzo su me prebacili u porođajnu salu. Dr me pitala da li osjetim nagon da kakim. Ja nisam znala. Bolovi su bili tako jaki i ja sam bila u nekom drugom svijetu (ali ni malo negativnom, najiskrenije Vam govorim, ja sam ubjeđena da su Meleci i dragi Bog tada bili sa mnom i vodili me kroz sve to). Dr je rekla: „Pa hajd pokušaj da guraš, kaki.“ Ja sam se stisla sa sve snage. Dr, babice, neke još radnice, valjda mlađe doktorice, sve su stajale oko mene potpuno mirno i gledale me. Ja sam se uhvatila za šipke od nogu, udahnula jako, stavila bradu na grudi, stisla sa sve snage i lagano gurala. Udahnula bi samo brzo zrak kad bi mi nestao i nastavila da guram. Sve su gledale i doktorica je samo u jednom momentu rekla: „Kako odlično gura!“ . Mislim da sam iz možda četiri, pet pokušaja rodila moju princezu. Rodila sam je u 18 i 20. Još mi je ležala između nogu, a moja mama je nazvala. Nazvala je u 18 i 22. Još jedna nevjerovatna veza majke i djeteta. Ona taj dan ni jednom nije zovnula, jer nije htjela da me ometa i to je bio prvi put, nije više mogla izdržati. I baš da ona nazove dvije minute nakon što joj se rodila unučica. Ja sam samo zamolila babicu da se javi i kaže mojoj majci da sam rodila da se ona više ne brine. Ah da, ranije je bilo dogovoreno da će moj muž prisustvovati porodu i doktorica je htjela da ga zove kad sam ja bila u porođajnoj Sali, ali ja sam rekla ne zovite ga. Ona me pokušala nagovoriti da ga ipak zovnem, ali ja nisam htjela. Evo što nisam: ja sam bila tako koncentrisana na porod, bila sam se bojala ako moj muž dođe da ću se ja raspekmeziti, jer ja sam njegova maza i da ću izgubiti koncentraciju. Eh, kad sam je rodila stavili su mi je na grudi. Bila je sva modra, ali lijepa kao najljepši cvijet, najsjajnija zvijezda! Rodila sam je!!!!!!!!!!! Koliko sam samo razmišljajla kakva li će biti, ma nisam mogla ni da namaštam ovoliku ljepotu. Pošto smo mi uplatili za matične čelije, tad je dr vadila te čelije, a ja sam imala vremena da gledam moju sreću i ljubav. Onda su je odnjeli, ja sam na žalost sva iznutra popucala (grlić maternice), pa je šivanje trajalo možda i sat. Izdržalo se i to. Ja sam samo ponavljala da sam je rodila, da je moja malena dobro i da je sad sve u redu. Kad su me iznjeli na krevetu iz porođajne sale, dočekao me je moj muž i moja sestra. Već su bili vidjeli bebicu. Onda su me odnjeli u sobu gdje sam se lagano oporavljala, dali su mi i analgin injekciju protiv bolova, jer sam ja bila puno šivena, a poslije tri, četiri sata, ja sam se uz pomoć sestrice i ustala i malo oprala i dočekala svoj život. Došla je moja djevojčica i ja sam je gledala, učila sura i plakala od sreće pa boga mi i blizu dva sata. I sad je nekad gledam i plačem od sreće, toliki je ona izvor sreće i ljubavi.
Svima Vam želim divan porod i što ljepši susret sa svojom bebicom. Nadam se da sam vam malo pomogla i da ćete naći koristi u mojoj porođajnoj priči. Mogu vam samo reći da sam se bezrazložno bojala prije poroda. Sve smo mi spremne na porod, sve je to normalno i prirodno, a to je put do najveće sreće na svijetu i zato vrijedi. A bolovi se zaborave odmah, ali stvarno odmah kad ugledate svoje sunce.
|
|
|
|