|
Blue rose RR -> RE: Odgoj bez batina - konkretni primjeri (5.1.2012 12:19:15)
|
Vjerujem u ljude sa konjskim živcima, vjerujem u djecu kojima ne treba šipkica, vjerujem u demokratski odgoj, ali kad to dijete vidim u odraslom čovjeku.
Ja pripadam majkama kojim je odgoj djeteta važan, ali ne iz razloga da imam dijete koje je dobro drugom, već meni i njoj samoj.
Isto JA tako vjerujem da je "batina iz raja/dženneta izašla", i niko me neće ubijediti u drugo. Moje dijete je moje izašlo iz mog odgoja, i rezultate svog odgoja vidjet ću kad joj bude 20-30 godina. Prije - jok.
Sa godinu dana šipkica je iz raja prešla u moj stan, prvi put sam je upotrijebila sa 2 i jače njene godine, do dana današnjeg možda je bila kažnjena šipkicom (zaokružit ću) na 5 puta. I svaki put je bio i više nego dobar razlog (po meni), i niti jednom se nisam pokajala što sam je kaznila. I nikada je nisam rukom udarila, već uvijek šipkica.
Po meni jesdan od dobrih tekstova jeste ovaj, koji je izašao kao reakcija na zakonodavsta R. Srbije gdje se tražilo uvođenje zabrane fizičkog kažnjavanja:
"Jedna od osnovnih roditeljskih veština je i veština kritikovanja i kažnjavanja. Svako dete, bilo malo ili veliko, nekada se ponaša na načine koji su neprihvatljivi ili čak opasni, bilo za samo dete, bilo za druge ljude. Kada se dete tako ponaša, potrebno ga je upozoriti da prestane sa takvim ponašanjem. Ovakav zahtev za promenom ponašanja jeste – kritika.
Važno je znati da kritiku uvek treba usmeravati na ono što dete radi, a ne na dete kao osobu. Bolje je reći: „Prestani da izbegavaš neprijatnost i počni da radiš ono što treba,“ nego: „Baš si lenj!“ Dete često odbija da promeni svoje ponašanje i tada mu je potrebno zapretiti kaznom, a ako i tada ne promeni ponašanje, treba ga kazniti.
Nekoliko načina kažnjavanja
Za razliku od kritike, kažnjavanje je vrsta prinude ili prisile koju roditelj vrši nad detetom, za detetovo dobro. Hteli mi to priznati ili ne, jedan deo vaspitanja je nasilje društva nad biološkom osnovom čoveka. A kako je cilj svakog roditelja da njegovo dete izraste u samostalnog čoveka sposobnog da se snađe i da bude uspešan u ljudskom društvu, roditelj mora da primenjuje i kazne, da bi dete socijalizovao.
Postoji nekoliko načina kažnjavanja – od toga da se detetu zabrani ono što ono želi (osujećenje želje), da mu se zada da radi nešto što je neprijatno, ali korisno (neprijatni zadatak) ili telesna kazna. Međutim, u poslednje vreme pravnici pokušavaju da smanje roditeljska prava, kako bi povećali dečja prava. Zbog toga predlažu, a ja se nadam da to nikako neće biti usvojeno, da svaki put kada roditelj udari dete, taj roditelj bude kažnjen. Ovakav pristup je zasnovan na pogrešnoj i štetnoj pretpostavci da je svaki udarac po guzi jednak maltretiranju deteta. Takav stav je uvreda za zdrav razum, jer je mnogima kristalno jasno da „pedagoški“ udarac i udarac koji zlostavlja nikako ne mogu biti izjednačeni. Ukoliko ovaj predlog bude usvojen u Skupštini, roditelji u Srbiji, koji su inače zbunjeni oko toga šta je dobar način vaspitavanja dece, će postati još nemoćniji, a deca još više raspuštena. Ali, krenimo redom.
Telesno kažnjavanje je nužno
Telesno kažnjavanje je racionalan postupak kojim se detetu, koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja, sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.
Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu. Postoje tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom:
1. Kada je dete malo i kada nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka, a u pitanju su neke opasne situacije. Tada je telesno kažnjavanje ili jedini ili najefikasniji vaspitni postupak. U tim situacijama ne vredi apelovati na detetov razum, jer ono još nema razvijen razum. Detetom upravljaju nagoni i radoznalost, tako da objašnjenje nije garancija da dete neće ponoviti zabranjeno ponašanje onda kada ga rodtelj ne gleda. Bol koji izaziva telesna kazna jeste razlog da dete ne ponovi ponašanje – ne zbog toga što razume da je ono štetno, već zbog toga što se plaši da će ga roditelj ponovo „uhvatiti“ i kazniti. Ali, važno je upozoriti da deca mlađa od godinu dana nikako ne smeju da budu kažnjavana, a pogotovu ne telesno! Kažnjavanje deteta mlađeg od godinu dana jeste zlostavljanje.
2. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima. Dete druge ljude doživljava kao slike. Njemu može biti smešno kakve grimase pravi mama kada je dete ugrize. A kada ta mama njega malo „gricne“ da ga zaboli, ono je šokirano saznanjem da to toliko boli. Na taj način dete uči osnovni princip svakog društva – Ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine. Na ovaj način se kod deteta razvija sposobnost razumevanja onoga šta drugi ljudi doživaljavaju, takozvana empatija.
Često se ponavlja da nasilje rađe nasilje, iako je naučnim istraživanjima dokazano da to nije tako. Mala deca jesu primarno nasilna, na primer kada ne dobiju nešto što žele, a kada dete koje je nasilno bude telesno kažnjeno, ono shvata da su odrasli jači i da mora da se podredi i da odustane od nasilja. Neka istraživanja pokazuju da su upravo nasilna ona deca koja su popustljivo vaspitavana, čak do te mere da maltretiraju svoje roditelje. Naš narod je umeo da kaže: „Tucite svoju decu dok su mala da ona ne bi tukla vas kada odrastu.“
3. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne (frustraciju želje, neprijatni zadatak i slično) i da promeni ponašanje. Iako mnogi stručnjaci drže politički korektne govore o vaspitanju dece i ponavljaju da je razgovor dovoljan da dete promeni svoje ponašanje, to uglavnom nije tačno. Postoje deca kod kojih jedino sila u nekim situacijama može biti argument. I zbog toga roditelju u takvim situacijama ostaje jedino da primeni prisilu kako bi imao moć da kontroliše dete, što može da uključuje telesno kažnjavanje deteta. U takvim situacijama jednostavno nema drugog načina da se dete natera da poštuje naredbu. U tom smislu, telesna kazna je majka svih kazni, jer ukoliko u lancu zaoštravanja kazni na kraju ne postoji i ova mogućnost, sve druge kazne nemaju smisla. Na sličan način funkcioniše i država – ako se neko ogluši na odluke suda, država primenjuje prisilu i nasilno privođenje te osobe i sprovođenje sankcije nad njom.
Kako u ovim situacijama nije moguće drugačije uticati na dete, u njegovom najboljem interesu, u zaštiti njegovog tela i života, racionalno telesno kažnjavanje jednostavno mora da ostane deo legitimnog i legalnog roditeljskog vaspitnog repertoara. U opisane tri situacije važno je da roditelji imaju mogućnost da primene telesnu kaznu nad sopstvenim detetom. Ukoliko država to zabrani, ona neće moći da zabrani psihološke zakonitosti po kojima dete funkcioniše. Sigurno će mnogi roditelji nastaviti da telesno kažnjavaju svoju decu, ali ovaj put u „ilegali“. Svakom roditelju treba da bude važnija budućnost svog deteta od evropskog imidža Srbije ili od političke karijere nekog „borca za prava dece“. Pa, ako treba da se plati kazna, da se plati…
Tekst: dr med. Zoran Milivojević"
I vjerujem (profesionalno pogotovo) da je prevelika doze demokratije u odgoju djece dovela do toga da imamo društvo kakvo je upravo sada - definišite kako hoćete, ali je daleko od normalnog.
Čast pojedincima.
|
|
|
|