ziki
|
Eto i mene, jedva se suzdržavam da ne počnem plakakat kad se sjetim. Drmnula me i to jako, čak nisam mogla ni da uživam u djetetu tih dana.
Pošto je mm bio divan čitav trudnoću, išao samnom na preglede, svaki put me držao kad sam vadila krv(svaka 2 mjeseca), izvinjavo se kad bih pukla i ako nije imo pojma zbog čega je sad kriv...., popustila sam i rekla da dođe svekrva prva. Tarik je bio krupna beba i na porodu mu je slomljena ključna kost, ja niti sam pukla niti sam sečena, ni danas ne znam kako je to ispalo tako ali hvala dragom Bogu to se sve odmah sredilo.
Dok sam 4-5 dana ležala u bolnici ona je bila divna, kuhala mi neslanu hranu, svaki dan dolazila, završila po kući što je ostalo....Kad sam došla kući sve se promijenilo.Moja draga svekrva, nikad joj to neću halalit, je kad se čula sa svojom sestrom izjavila kako se dijete namučilo, slomilo ključnu kost a meni ništa u stilu da sam ja najgora jer nisam htjela da me seku nego šta bude. Tako je počelo, onda su se nizali "problemi" Emir nije dobio dopust da bude prvih dana samnom i bebom, jedna sestra nije mogla da dođe da vidi bebu, baba je došao samo na obdan jer nije imalo mjesta za spavanje.....a ona onako ljuta mi je 7 dan posle poroda, kad sam sva slomljena i iscrpljena uzela da mužu opeglam majice, to on jedino ne zna a ona nije htjela, dala i njenu gomilu za peglanje....Sutra dan došala je moja mama i jedna sestra, bile su tu za vikend i utješile me koliko su mogle. Na svim slikama kad mi je baba došao sam uplakana...Emir je na sve moguće načine pokušavao da izbalansira, da i mene utješi, da se sa njom ne zakači, znam da ga je bilo sramota od mojih, od babice koja je kupala Tarika što ja toliko plačem.... Da ne skrenem sa teme i ne nastavim dalje da pričam o svekrvi, posle 20 dana došla je moja mama. Ona je žena koja me svojom upornošću izvlačila iz jake adolescentne krize a smatrala je da sam u PPD bila gora. Non stop me je tješila, mazila, "puštala" da ja mazim Tarika (svekrva mi to nije dala) i kad je posle 20 dana otišla kući ja sam bila nova žena, mnogo jača nego prije poroda, mnogo hrabrija na onim poljima gdje sam bila kukavica.
Nije me strah drugog poroda, jedva čekam i molim Boga da bude blizanci.
_____________________________
Nemam ništa od onog što bi se moglo nazvati bogatstvom i ne žalim mnogo za tim. Možda zbog toga ne poštujem to ni kod drugih. Bogatstvo je za mene ono što mogu ponijeti bilo gdje da odem, a to su uspomene. One ne mogu propasti, ne mogu se potrošiti......
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
Post ti je predivan. 
i dugo me je drzalo....toliko da sam vec razmisljala gdje i kome da se obratim...ali, hB zavrsilo se, iza nas je... 
