mila81
|
Ma draga moja, sve koje smo se poradjale smo prosle takvu fazu, i samo jedno znaj ako je on sada uz tebe, bit ce uvijek. Mi smo se upoznale, ja sam pokrivena, i kroz isti takav "sram" sam prosla, tusiranja, jaukanja, pa cak i mazanja rane, nisam se mogla maci preko 40. konaca, a meni tesko, jos bilo ljeto, 1. avgust, pretoplo, nervoza, dogadjaj i susret sa jednim malim bicem, kojem iako tako bespomocna trebas, jer ono od tebe zavisi, ono te treba bezrezevno. Taj bol koji se izdrzi, znas i sama muskarci nebi. Ali sve u svemu ja sam smogla snage opet ostati trudna, koliko iz zdrastvenih razloga (to je neka dr. tema), toliko da se kasnije nebih mogla usudit prolaziti kroz isto.
Iskreno i mi smo imali situaciju, poslije, kada je proslo nekoliko od poroda, jednostavno se izgubila zelja za odnosima sa njegove strane. Na svasta sam pomisljala, ko zena, sve na ono najgore, al je jedan mali razgovor sve rijesio. On poslije svega vidjenog, iako je imao zelju nije mogao pitati, cekao je da ja "potrazim", a ja ko i svaka zena dala ponosu na volju, pa razbijala glavom, ali od toga najgoreg nije bilo hvala Bogu nista.
To samo mogu oni muskarci koji znaju cijeniti ono sto je njihovo.
Draga moja zelim ti brz oporavak, zelim ti da smognes snage i otvoreno porazgovaras sa njim, jer jedino razgovorom ces rijesiti svoje nedoumice.SRETNO
_____________________________
Muhamed 01.08.2008.
Ajša 04.11.2009.
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
. Teži oblik depresije me hvala bogu nije pogoodio, samo mi se ponekad učini da moj život nema smisla jer se sve vrti oko bebe i podređeno je njoj, ali hvala bogu to me brzo prođe, baš zato što znam da su i takve misli normalne iako to niko neće da prizna. O ovoj temi treba pričati što više
I mene je bilo stid,osjecala sam se bespomocno,plakala sam,njemu se izvinjavala,jaukala od bolova...I MM je prisustvovao porodu,cuo me kako vristim...Ali najbitnije je da je un citavo vrijeme bio(i uvijek je) uz mene,kao sto bih i ja bila uz njega,kad god mu to zatreba...Duso draga,slobodno se isplaci,ali molim te razgovaraj sa njim,kad god za to nadjes vremena,reci mu kako se osjecas...Vidis da ti pomaze,da je uz tebe,bice vam oboma lakse kad porazgovarate...Pokusajte naci po malo vremena,ti za sebe,on za sebe,barem po pola sata,znaci to puno vjeruj mi...I budi sretna sto imas takvog muza,sta bi da je drugaciji...Zelim vam puno srece i znaj jedno,kako god se ti sada osjecala,vjeruj,proci ce aBd,samo polako
,ona te treba.Možda ćete se za mjesec dana oboje ovome smijati!
