Malenaoduvijek
|
IZVORNA PORUKA: Breskva
Evo jedna priča koja vas neće ostaviti ravnodušnim i iz koje možete naučiti mnogo...
Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.
Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci.
Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"
Publika je utihnula posle tog pitanja.
Otac je nastavio:
"Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".
Potom produži:
Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca:
"Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima?"
Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu.
Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra sa njima.
Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
“Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".
Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.
Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem narastajuće topline u grudima.
Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u njihov tim.
Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.
Siniša je pokrivao levu stranu polovine terena.
Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine.
U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta.
I zaista, dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.
Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta !
Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.
Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.
Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.
Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.
Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i ćušni je u mrežu !!!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje.
Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol !!!
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smestio je u mrežu !!!
Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:
"Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!"
Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza.
"Tog dana ...", okončavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".
Siniša nije preživeo do sledećeg leta.
Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga plačući od sreće!
prelijepo!! evo ja sam se sva najezila, ali rijetke su ovakve situacije.djeca i ljudi sa posebnim potrebama su na margini drustva, odbaceni kao da su oni krivi sto imaju neki problem.
_____________________________
Ne pokusavaj me shvatiti samo me voli!
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
