|
raspolozena mama -> RE: Srce puca... duša jeca :((( (28.10.2012 21:43:42)
|
kao i svi drugi, tek kad nas nešto zadesi primijetimo da se to i drugima dešava, ili saznamo od onih koji nas tješe... samo neki o tome pričaju, neki ne... a ja želim da pričam
Sa dva mioma na maternici i upornim anemijama zbog istih, uspjela sam, hvala Bogu, isprve (prvog mjeseca odnosa bez ikakve kontracepcije) ostati u drugom stanju i izgurati trudnoću i dobiti željenu curicu od preko četiri kg i jedno prelijepo i inteligentno dijete, nije što je moja
zatim sam napravila pauzu jer sam željela da joj se potpuno posvetim, da diplomiram, što sam i učinila, i jedno i drugo...
zatim sam počela odrađivati pripravnički... nakupilo mi godinica a proradili hormoni, odjednom su mi bebe preslatke, promatram trudnice... planirali smo da pokušamo nakon mog pripravičkog... prije prve i treće trudnoće sam pila mjesec dana folnu kiselinu i popravljala krvnu sliku, kao što znate, folna kiselina je presudna za razvoj centralnog nervnog sistema, tj. mozga, kičmene i produžene moždine...
i bio je Ramazan, pa prošao Ramazan, pa bio Bajram, bili smo kod njegovih, vratili se u Sarajevo, on bi nešto radio nismo čitav mjesec, postilo se... pita za kontracepciju, kažem ja: ako je suđeno biće trudnoća, a ako nije neće... subota je bila, jedan jedini odnos i ja zaglavila, odmah mi nakon par dana mučnina, umor... a nisam znala da mi je krvna slika bila jako loša... uradim kućni test, pozitivan, naručim se na ginekološki pregled, VEĆ u šestoj nedjelji, uzmu mi usput i bris za papa test, što je izazvalo krvarenje i rekoše mi da se ne sekiram... vidjela sam bebče na ultrazvuku, srce kako tuče i oblila me silna radost da pored godina, viška kilograma i mioma odmah ostanem u drugom stanju... termin za porod je bio 31. maj, nikad neću zaboraviti... ali veličinom je embrion zaostajao pa me je doktorica uputila na UZ pregled kod još nekog da odem...
kolege na poslu su me štedile, sklanjale me u drugu prostoriju kad naiđu ovi HIV pozitivni... ali je bilo naporno doći na posao, dugo se vozila, pa onda još puno uzbrdo... u narednih 24 sata se krvarenje lagano pojačalo, ja non-stop kao na iglama, te odem u srijedu u dom zdravlja, radila sam do 18h, pa nakon posla, ne radi UZ a potrefio se doktor koji mi je vodio privatno prvu trudnoću, i pregleda me onako i kaže da je jako rana trudnoća i da su velike šanse za prekid trudnoće, te da pratim u WC-u da li će ispadati komadići... nije ih bilo
i dok ja odoh kroz dva dana kod njega privatno na pregled, pokrije me on nakon uz pregleda, pozove supruga i pokaže monitor: crna mrlja, beba se jednostavno prestala razvijati... kaže: zdravi ste, možete imati još djece, samo pričekajte šest mjeseci. ali morate to očistiti jer mogu nastati komplikacije... a svo vrijeme sam imala predosjećaj da nešto ne valja i već sam se pomirila s gubitkom... imate o tome u rubrici "Moj trudnički dnevnik" i to je bio petak, kaže doktor u domu tek u srijedu slobodan termin za čišćenje... pitala sam ga da li on to može uraditi privatno, kaže da može... pitao me mogu li trpiti bol, rekla sam da mogu, (to dobro znaju moji stomatolozi i ekipa sa prvog poroda) ali da nemam više živaca... te ga zamolila da mi da opštu anesteziju i prepričala mu nalaze krvne slike... koštalo me 500 KM jer ima jako dobrog anestetičara... bio je petak, 22. oktobar, sad će dvije godine od toga... krenuli smo kod mame, a ona vodila neku ženu kod onog Torabija, da ne ide ta žena sama, pa nikako da se vrate... a tati bio neki veseli gost koji nikako da ode a ja nikako ne mogu pred njim da pričam o svom belaju... i onda počeše bolovi u krstima... kao kod jači menstrualnih bolova, pa vrućina... osjetim ispadaju iz mene komadi... odem u kupatilo i vidim dosta tkiva, onako kao džigerica... poslije još jednom tako... odem tamo kad ispade u WC školjku, pogledam: zametak i izvadim ga jednom letvom drvenom što je koriste kada otkuhavaju veš... veličina klikera, opna jako tvrda, vidi se glava i oke, zametak ruku, nogu... moja nerođena beba... pozovem sestru da je pitam želi li vidjeti, kaže želi, ja joj pokažem, zamotam bebu u papirnu maramicu, poljubim i kažem "zbogom zlato mamino" i ubacim u najlon kesicu... ujutru, kada sam pošla, kćerku je čuvala moja mama i rekla sam joj da idem doktoru da me pripremi da jednog dana mogu ponovo imati bebu i da uvijek postoji mogućnost da se mama ne vrati (to je bolje nego da bude ne daj Bože obratno: obećate da će biti sve u redu, a ne zavisi od vas, i ne daj Bože, krene nešto naopako) ali sam joj rekla da će najvjerovatnije mama brzo doći... idem kroz grad, pitam se da li ću se vratiti, mislim da hoću... dolazim, upoznajem anesteziologa, prikopčavaju me na infuziju, jedva nađoše venu, privezaše mi noge na one držače i kaže anesteziolog da pomislim na nešto lijepo... pomislila sam na svoju prelijepu dragu Aidu i na njene kikice i nasmiješila se te zaspala iste sekunde... sve je bilo gotovo za samo par minuta pošto je skoro sve izašlo samo, izašla je beba i većina onog tkiva... kada sam se probudila, mislila sam da sam pravo dugo spavala i prvi put sam se osjećala naspavana nakon dugo godina... to sam im i rekla... dalji razgovori o antibioticima, lijekovima za kontrakciju maternice itd... to je bila subota, nedjelju sam preležala, telefonom sam zamolila jedan dan odsustva, preležala sam i ponedjeljak, pojavila se u utorak i kada su saznali, poslali su me kući i dali mi dvije sedmice i iskreno su saosjećali, a ja pod onim DABROSTON hormonima koje sam pila po preporuci ona rizična dva dana za očuvanje, sve mi suze na oči i žao mi i njih što su tužni... hormoni su čudo kako djeluju dodatno na raspoloženje...
onda su mi počele žene pričati kako je bilo njima, da nisam kroz ovo prošla, nikad ne bih ni znala za njihovu priču... jedan kolega s njegovom ženom nije čekao da prođe šest mjeseci nakon spontanog pa su dobili zdravo dijete...
i baš se slažem sa Naidom ne daj Bože imati bolesno dijete a ne moći mu pomoći te gledati kako se pati... a dijete se voli sve više što je starije, zavoliš ga kao osobu... ovo je bio prirodan odabir i Božja volja... jeste mi žao, samo ja znam kako mi je bilo i koliko sam se isplakala[sm=smiley19.gif]... ali ovako je bilo najbolje...
ja sam odlučila da ipak čekam da prođe šest mjeseci, jedno ovakvo iskustvo mi je bilo sasvim dovoljno, pila sam sok od cvekle i sve što treba... kad je prošlo šest mjeseci pila sam mjesec dana folnu kiselinu i za par dana od nje dobila 5 kg, na moju ionako prekomjernu tjelesnu težinu i rekoh mužu: ma koliko bih voljela drugo dijete, probaćemo samo jedan mjesec, pa šta Bog da, jer ako ovako nastavi, neću moći proći kroz vrata ... a njega stalno slali na teren i baš ključnih osam dana po ciklusu bio na drugom kraju države... i ja se pomirila sa sudbinom i već pravim planove za skidanje viška kilograma, kad saznam da mi je Dragi Bog opet podario dijete, rodila se sa četiri kilograma i četiristo grama, na dvadeset deveti februar, 2012. tačno u dan...
zaboravila sam reći da sam joj i protepala "lubi maka" (ljubi majka), za mene je to bila beba, a ne tek neki tamo embrion... i zato uvijek govorim joj (bebi)... dok sam pročitala vaše reakcije obliše me suze... hvala Bogu, pa život nekako ide dalje, dobila sam još jedno dijete, ali neću nikada zaboraviti... naročito ću se svakog 31. maja prisjetiti da sam mogla imati još jedno dijete koje bi sada imalo toliko i toliko godinica i 22. oktobra, kada se samo odvojilo od mene...
|
|
|
|