lajlac
|
Prije svega da pozdravim nove članice, dobro nam došle, ko što Jana kaže u naš poremećeni svijet. Odakle da počnem? Nisam se odavno javljala, biće ova duga ispovijed. Prošli su dani paničnih napada, nemam ih i mogu reći da ih se i ne bojim, jer u trenutku kad mi se desi, nekako se uspijem smiriti ili jednostavno poravnim. Crne misli su i dalje prisutne, i one su najgore, paralizirajuće i toliko strašne da je to nemoguće. Ne mogu da ne osjećam krivicu zbog svoga stanja, jer sam i ja dosta tome doprinijela, isčitavanjem strašnih priča i iskustava preko foruma na Internetu, zatim slušanjem svakakvih priča i poticanjem drugih na priču, jer sam htjela znati svašta nešto (prijateljicina mama ima paranoidnu shizofreniju). Imam osjećaj da nisam toliko čitala, da se nisam toliko kljukala informacijama, ovo me sada ne bi toliko proganjalo i stvaralo mi problem. Osjećam krivicu i zbog svoje profesije (psiholog). Velik je teret ova profesija. Stid me reći, ali ću reći, sebi ne mogu pomoći, jer znam da je u životu sve relativno, i da se sve svakom može desiti i možda upravo to je, što znam da se svašta može desiti i što ni za šta ne možeš garantovati a ni predvidjeti, možda upravo to zastrašuje i boli, a tek kad mi kažu TI SI PSIHOLOG, ti to možeš i znaš, toliko stresa i opterećenja to dodatno stvara. Teško mi je slušati takve komentare, jer se počnem preispitivati, sad više i ne volim svoju struku, nastojim da se što manje unosim. Sreća u nesreći je što se direktno ne bavim svojom strukom, već se samo ponekad prožima i to kako ja zovem „light psihologija“ JAli nekad mi se čini da se previše očekuje od mene i da kad bi rekla kakav problem imam, rekli bi ma daj pa ti si psiholog... GLUPO Inače, rekla bih da sam uvijek imala problema s očekivanjima drugih i da me je to i dijelom, malim ali značajnim dijelom i dovelo do ovakvog stanja. Ništa se od mene nije tražilo nikad, ali sam ja uvijek mislila da ako sam uzorna u svemu, svi će me više voliti i cijeniti. Sada radim većinu po svom, ali trebalo mi je dosta vremena da shvatim. Mogu reći da mi je puno stalo do svoje porodice i mišljenja i, uvijek mi je bilo stalo da ih ni na koji način ne razočaram, to bi me dotuklo, tako da bi mi bilo najteže gledati njih u svemu ovom. Ja ne znam da li je i kod vas tako, ali meni se dešava da uhvatim sebe da toliko razmišljam, da mislim da će mi glava eksplodirati. Više sam proučila sve, razmišljala sam i o tome kako mozak funkcionira, kako živci, zamislila ih u svojoj glavi, pa što je sudbina, što ja mogu izazvati, da li moje misli su ovakve, da li su onakve, čemu ja doprinosim, čemu ne doprinosi, nema šta nije prošlo kroz moju glavu, razmišljala sam o svemu i svačemu, od najbanalnijeg do najgoreg mogućeg. Dešavalo mi se i da kad trebam utoniti u san, budna sanjam. Jeli se to još nekome dešavalo? To je zastrašujuće, ponekad me strah zatvoriti oći, mislim šta ako mi se počne svašta nešto prikazivati. Inače, od malena, se užasno bojim mraka, ne podnosim mrak  to je već fobija na kojoj se ne može raditi Inače, ne mogu reći da se bojim budućnosti, banalnih životnih situacija, ne mogu reći ni da se bojim smrti, više se bojim patnje mene i mojih sa mnom i da zbog sebe i neke eventualne bolesti ne izgubim sve ono što me čini sretnom i onog koga volim. Uvijek nešto osluškujem, samoispitujem se, isto ko što je navela Jana, uvijek nešto osluškujem, mislim haluciniram, GROZNO. Jednom sam pročitala da vidne halucinacije mogu biti svjetlost i sl, ponekad sam osjetljiva na svjetlost, kao da vidim sjene neke, za koje znam da nisu stvarne, već su to moji živci, kao kad gledate u nešto drugo vremena i to vam se kasnije preslikava, ne znam objasniti. Znam da je glupo, ali je tako. Ili spavam, i odjednom, vjerovatno podstaknuto vanjskim zvukom, trznem se i kao da sam jasno čula neki udar, glas, zvuk i mislim da nije stvaran da sam umislila. Da li se to vama dešava? Stvarno, kad razmislim, svakakvih je simptoma bilo, od panike, do opsesije, od napada do kompulsije, ma svašta...
I kad dodju „dobri dani“, ja nisam do kraja opuštena, dosta sam dobro, ali tu je kučka da me podsjeti da postoji i da je u meni. Jednostavno, moj sistem vrijednosti je poremećen, ne znam više šta da mislim, što je dobro, što loše, ni u šta vjerujem, ni u šta ne vjerujem, što želim, što ne želim. Toliko se nekad u svom razmišljanju izgubim, iscrpim i počnem razmišljati na način: ako ni u šta ne vjerujem, ako sam u svemu skeptična (jer svemu s nekim nepovjerenjem i sumnjičavošću pristupam) kako ću se nećemu nadati? To me najviše pogađa...što ne znam više u šta vjerovati...jer se bojim, a kako ću nastaviti bez vjere u sebe, druge i bolje dane? Sve mi je maglovito. Sad ce KOKA I PO pitati čega se bojiš i zašto? Ne znam zašto se bojim, možda zato što mi je trenutno lijep život, imam sve što se može poželiti, i strah me da ne izgubim sve to, ne znam... Ko što MARINADK kaže ponekad se teško naviknuti na to da ti sve funkcioniše bolje nego što je funkcionisalo, i jednostavno teško se prilagoditi mentalno i tjelesni. Ja u to vjerujem, jer cijeli život neki stres, neka negativnost i dodjes u period kad sve to nestane, odjednom ti se roditelji počnu slagati, nemate financijskih problema, dečko vas sluša, završite fakultet i bum... :(
Ali se ne predajem, jer moram dalje, ako nista radi ljudi oko mene koji me vole. Ostaje mi nada da će sve ovo jednom proći i da ću biti opet ona stara djevojka puna života. Sreća je što se na kraju smirim, zaokupim svoj um, noć mi je najgora, ali i ona nekako prođe, nekad brže,nekad sporije. Ali sam čvrsto odlučila jedno: ne želim više ni čuti ni slušati negativnosti bilo kakve vrste, učim se reći ljudima iskreno što mi je na umu, ispoljavati emocije, bar pokušati. To je moj prvi korak i mislim da je pravi. Stres ne možemo izbjeći, kao ni sekiraciju, ali će se moj odnos prema tome promijeniti, bar ću pokušati pa ćemo vidjeti. Već radim na tome.
Da li se slično dešava i vama? Što je to što vas smiri u kriznim situacijama i što Rabi i KOKA i PO kažu na sve ovo
Ima li šanse za mene?
Izvinite na predugom postu, i nemojte ništa zamjeriti...
Blur poljubi curicu za mene, pozdrav mojim starim curama članicama... IVANAI, JACA,BLACK MAGIC,ELMASA (Šta je s Elmasom), SANCHEZ, BLIZANAC, ANZA, JANA, TARA I OSTALI. Ako sam nekoga zaboravila, ne zamjerite...
_____________________________
Lajla
|
Vjeruj ti meni, to je sve dio uznemirenosti i tjeskobe. Umrijeti nećeš, ne umire se baš tako. Ja sam prošla istu fazu kao i ti, proće to, pa će te nešto drugo tištiti, to je taj začarani krug. 
ja sutra idem oped kod ginikologa nadam se da ce biti u uredu malo sam nervozna malo pre sam plakala i ja neznam zasto nadam se da ce proci jednog dana ovo pozdrav do svi 
. 
, a jos pijem ove hormone za stitnu zlijezdu,i jos mi doktor rekao da mi srce moze ubrzano lupati, ali ja opet mislilm da cu dobit infarkt. Ma svima nam je isto, moramo se borit. Neko je pitao za psihijatra. Ja nisam nikad isla psihologu, nego imam svoju psihijatricu kojoj ponekad idem, i ona meni nije dala nikakve tablete da pijem, kaze da se sve to moze kroz razgovor sredit, pa bit ce valjda bolje ako Bog da.Eto, pa se cujemo opet
Odštampaj
