Pojavile su se dve linije i nikada se nisam osjećala tako uzbuđeno i tako uplašeno u istom trenutku. Znaš, ti si bio toliko željena, i dugo čekana beba, trebao si mi više nego što ćeš ikada saznati.


Srce tvoje mame bilo je slomljeno ne samo jednom, već nekoliko puta pre ovog testa. Često sam razmišljala da li ću ikada te rasute djelove srca moći opet spojiti u jedno. A onda si došao ti...

Dugo nismo nikom pričali da rasteš u mom trbuhu. Posle svega što smo prošli, bilo nas je strah da te izlažemo svjetu. Grizli smo naše jezike, i molili se u sebi da ostaneš sa nama.

Nikada neću zaboraviti trenutak kada me je doktor nazvao i rekao da sve izgleda dobro i da si ti dječak. Da sam se kladila pre toga, stavila bih veliku količinu novca na tebe, verujući da si djevojčica. Ali, nastavio si da me iznenađuješ...

Koje ime ćemo ti dati? Mora da bude neka nada, vjera, neka pobeda.
Moraš biti Viktor!

U 8:15 jednog toplog junskog jutra, začula sam tvoj glasni vrisak. Mislila sam da te cijeli grad čuje, a uz tebe i moje srce koje je ludački glasno udaralo. Dve minute kasnije, doktor te je stavio na moje gole grudi i ogroman talas olakšanja, uzbuđenja, sreće, preplavio je moju uplašenu dušu. Ja sam se ponovo zaljubila.


Ti si čudo mog života. Ti si sve što je moje srce željelo i ono što je mojoj duši trebalo. U trenutku kada sam te vidjela, shvatila sam da je moja porodica potpuna.


Došao si, i iscjelio nam rane.