Prvi dani sa Nemirkom su bili ludi. Da prvo napomenem da se ja nisam plasila proda ni najmanje, ja sam se plasila bebe. Kako drzat, previt, nosat ... a ne slomit. Voljela bih da mogu da kazem da je taj strah nestao cim sam se porodila i stavili mi ga na grudi ali nije. Jedva sam cekala da krenemo sa dojenjem, u tom samo nasem druzenju ali u lezecem polozaju. Noc u bolnici mi je bio na gudima od 12 do 5, lezao na krevetu a ja skakutala i mijenjala stranu kad bi mi se ucinilo da je dojka prazna.
Izasli smo iz bolnice u 12 sati, odmah popodne dosla koleginica da nas vidi, predvece direktorica i jos jedna koleginica a Nemirko viristi iz glasa. Svekrva, koja je dosla da bude prvih 20 dana sa nama, nosa dijete pogubljena, jedva cekamo mm da dovede babicu i okupa ga. Nemirko se smirio, osvjezio, dijete za pozeljet. Oko 12 posli smo ja i mm na spavanje, dojenje i u krevetac, pokusam da legnem on vristi. Posle treceg pokusaja mm i ja dodjosmo da mudrosti dana da je ipak najbolje da caskom ispremstamo namjestaj po sobi i krevetac postavimo uz nas krevet jer je predhodnu noce bio samnom i navikao se na blizinu. Nakon tumbanja po sobi Nemriko je spavao u svom krevetcu, ja lezala na krevetu, mm sjedeo pored mene i nismo spavali, odusevljeno smo gledali kako spava. < Poruku je uredio ziki -- 18.6.2011 0:36:49 >
_____________________________
Nemam ništa od onog što bi se moglo nazvati bogatstvom i ne žalim mnogo za tim. Možda zbog toga ne poštujem to ni kod drugih. Bogatstvo je za mene ono što mogu ponijeti bilo gdje da odem, a to su uspomene. One ne mogu propasti, ne mogu se potrošiti......
. Bližimo se terminu, još je 30 dana ostalo...jedva čekam da, aBd, napišem i ja svoju priču 
. Nekako sam mislila da je ipak ne moze niko bolje cuvati od mene. I mislim da mi je to moje samopouzdanje dosta pomoglo da i Eva bude smirenija a i MM,mada sad kad pogledam unazad ne znam da li bih sad znala okupati tako malu bebu! 
uhvatila me neka sestrica i sa puno ljubavi me ucila da dojim, cim sam probala govoriti o izlasku prekidala mi je rijecima da mi nece kuca nigdje pobjeci, da legnem i podojim dijete..elem, bilo je skoro podne kad sam zagalamila da gdje je ta vizita i da mi je porodica pred bolnicom vec tri sata i da me puste da idem...radnica dodje na vrata, pa mi zabezeknuto rece , dubokim glasom, ''''Bog s tobom zeno, kakva vizita, sta si se razlezala tu, dizi se da taj krevet raspremamo'''' 
tu su nastale prve fotke smezuranih stopala, oka, mi sretni s njom vako, nasmijani nako hehehe, sjecam se zabezknutog MM dok sam je previjala, kaze kako tako brzo, kasnije, mnoooogo kasnie sam mu rekla da mi niko nije pokazao nego da sam gledala tetu na otpustu kako je mota..prekasno je bilo da galami na mene, slucaj otisao u zastaru 
