Dzeni nl, postporođajna depresija je vrlo podmukla, ako je ne zaličiš kako treba vratiće se ko Lesi. Ja sam odmah po porođaju pala u tešku depresiju, nisam bila sama bila mi je tu svakrva. Ali ona je žena drvensus, ružno je reć al je činjenica. Plakala sam ko kišna godina jedno 20 dana. Onda mi je došla mama i bilo je OK, bar je izgledalo tako. Ja ojačala, malo se presabrala al nisam do kraja. Zato kada je došlo vrijeme da se vratim na posao, posle 10 mjeseci opet puklo po svim šavovima.
Zato traži društvo. Nije stramota prić ženama u parku. Taman da vam se djeca igraju(tvoja je beba mala al porašće). Vjeruj mi super je što održavaš kontakt sa prijetljima u Bosni al potrebni su i oni za razgovor face to face.
Pričaj sa mužem, i on je dio problema. Moraš mu obijasnit kako se osjećaš. Nije sve priznat ja imam depresiju, sad tek treba sa njom da se uhvatiš u koštac, a za to ti treba njegova puna podrška. Ne moraš u 18 izać da šetaš sama, spremite se i svi zajedno napolje. Sretno i čuvaj se.
P.S malena ko med


_____________________________

Nemam ništa od onog što bi se moglo nazvati bogatstvom i ne žalim mnogo za tim. Možda zbog toga ne poštujem to ni kod drugih. Bogatstvo je za mene ono što mogu ponijeti bilo gdje da odem, a to su uspomene. One ne mogu propasti, ne mogu se potrošiti......

dzenin,

posto imam iskustvo...zivjela sam dugo vani...u razlicitim zemljama...recimo da sam stvorila radar za nase ljude tj. gdje ih obicno mozes naci..to su, naravno, kafane i restorani (ili sjede ili rade u njima) obicno talijanse, radnje s indiskom robom...ono bizuterija i hipi garderoba

prvo, nema vise stida i srama...prilazi svakom...s osmjehom na licu...od uha do uha...odmah u pricu...pa makar bio prodavac bizuterije...nadji zajednicku temu...vjeruj mi, tebi je sad ofirno...za par godina nece biti...jer svako od dijaspore jedva ceka nekog novog da upozna...svi se ustvari nalaze u istim go ili priblizno...i svima fali druzenje i razgovor...

da bi sto bolje upoznala "domoroce" uclani se u neku organizaciju...sta god te interesuje...ja bih licno prvo potrazila azil za zivotinje da volontiram ...a ti nadji sebi ono sto ti je nekad bio hobi...ili jednostavno volis...ne znam sta ti je struka...upisi tecaj keramike, crtanja, kuhanja...nije bitno...samo da iams nesto sto ce ti biti zabavno i drugacije od ostalih svakodnevnih aktivnosti...a gdje si na neki nacin primorana da radis u grupi

vidjeces...cim se oslobodis...cim shvatis da nemas sta izgubiti nego samo dobiti prilazenjem ljudi i da nije nista ofirno(takve stvari su samo kod nas ofirne) sve ce se promijeniti..ja sam zadrzala tu naviku i dan danas, sto mm nikako jasno nije...kako mogu ...ali sam stvarno u stanju s svakim uci u pricu...i uvijek nadjem nesto zajednicko, mislim, zajednicku temu...mene je zivot vani totalno promijenio...na bolje...sad sam u stanju u svakoj situaciji se snaci bez problema...ma madjarski sam "propricala" za 7 dana

Dzeni, svi mi manje vise prolazimo kroz ista ili slicna stanja u periodu poslije rodjenja djeteta, mada su rijetke koje tako otvoreno kao ti govore...
To govori mnogo o tebi;-da si hrabra, svjesna svega i da zelis nesto rijesiti nabolje.
I to ti je 50% odradjenog posla, vjeruj.

Ja bih ti skrenula paznju na nesto drugo.
Budi svjesna svega cega imas!
-Tvoja M. za koju si se mnogo borila i strahovala hoce li sve biti OK, poslije one prve tragedije...
-Vas brak koji je izgurao svata sto drugi mozda i ne bi mogli i  to  sve zahvaljujuci velikoj ljubavi i zelji da ostanete zajedno,
-Zdravlju koje imate, hB, ti i tvoji najblizi...
Sve ostalo stavi na manje bitno i tako se prema istom i ponasaj.
Isplaniraj sebi dan sama s M. dok je tm na poslu, izadjite u park, shoping...ne ustrucavaj se zapoceti konverzaciju sa nepozatim osobama ako imas zelju za tim...pa to je tako normalno...
Budi spontana, neposredna u komnikaciji s ljudima, a opet samo svoja, odmjerena u svakom pogledu.

Znaj da su (gotovo) sve bebe zloceste prvih 6-8 mjseci, da su placljive, ne spavaju...
Ne uzbuduj se ako place (a znas da je zdrava, sita i suha)...

Ne dozvoli da te uzbudjuje sta drugi pricaju sta je najbolje za tvoje dijete, 'ta uvijek se pricalo...ti samo kimni  glavom (ono u smislu, jesss ahhaaa), a po svom..s osmjehom na licu.

Shvati, imas ono najbitnije...ZDRAVU PRODICU i drz' se toga.

Meni licno, puno pomaze vjera.
Znam da nam se mnoge situacije desavaju s razlogom...da ih sto dostojanstvenije prebrodimo.
da uvijek znamo odvojiti BITNO od nebitnog, da Mu zahvalimo na svemu sto imamo i nemamo...jer bas ovo...bas ovo je najbolje za nas.
Sretno, Dz., zelim ti da brzo stanes na svoj kolosjek...zapravo ti si vec sada  na svom kolosijeku, ali jos nisi naucila da vozis (Tomicu ).
Sve je to normalno, tako cesto i nista trajno ako se imalo potrudis.
Ljubim te i to maleno tvoje slatko cedo.

moj problem je sto ne volim da se namecem nikome. i to me sprjecava da se ukljucim u slobodni razgovor sa nasim ljudima. mozda i zbog neprijatnog iskustva od prije.

evo primjer. stojim na kasi u jendoj prodavnioci i iza mene razgovaraju dvije maldje zenske osobe na nasem jeziku. pogledam u njih i blago se nasmijem, jer mi je drago da cujem nekog ko prica nas. da bi jedna od njih prokomentarisala kada je vidjela da sam skontala sta pricaju "jao vise ne mozes nista progovorit na nasem jeziku, a da te nasi necuju na sve ih strane ima" i poslije tog komentara slijedi ironicni osmjeh. ja ostala sokirana komentarom.

drugi primjer ponovo u jenoj sportskoj prodavnici probavam neke patike i cujem par kako pricaju na nasem i komentarisu brojeve, cim su culi da ja i mm isto pricamo nas odmah se presaltase na Holandski kao da ne skontamo da su nasi to meni nikako nije jasno zasto to na narod radi i srami se nasih, jednostavno kao da hoce sakriti da su "nasi"

kada sam krenula u skolu u mojoj grupi niko nije bio iz nasih krajeva dok jsu u drugoj grupi bile dvije zene, jedna iz Bosne, a druga iz Srbije i jedan i Makedonije. bas mi bilo krivo sto nisam u njihovoj grupi, ali na odmorima ih slusam kako pricaju i nezgodno mi da se ubacivam, jer se nismo ni uposnali, a oni kako su primjetili da ih gledam kaze ova jedna vidi ove sto nas galeda kao da nas razumije i onda se nasmije i kazem da ja vas razumijem i drago mi je sto cujem nekog naseg i tu se upoznamo, ali uskoro ja idem na godisnji, po povratku idem na porodiljsko i vise nikad se nisam vidjela sa njima, cula se jesam i zvala ih da dodju ili da se vidimo negdje, ali uvijek neke obaveze i tako da nista i od toga.


_____________________________

Ima nade za bolje sutra...
04.09.2010 rodila se Marisa mamina radost najveca.

Draga Hanady, ja bih to sve već uradila, ali problem je u tome što su mi one to sve već obećale, sad se izvlače. Svekrva uzima sebi za pravo da mi čak to i brani. Vjeruj mi da ni meni do skoro čitava moja situacija nije bila jasna, a kamoli nekom drugom. Jutros sam mnoge stvari povezala i skontala u čemu su moji strvarni problemi, ako neko ima iskustva i zna da mi pomogne neka se javi.
Ovako, moja svekrva je stara i pomalo senilna žena. Ona jedan put nešto kaže i to je 100 posto tako. Za pet minuta je već promjenila mišljenje i kaže da ono nikad nije rekla. Takođe, svekar joj je jako nezgodan i ona zbog toga pati. Kako on kaže tako mora biti. Ona to teško podnosi i onda se pokušava istresti na meni. Ja sam na to već navikla i naučila kako da to spriječim i s tim se nosim. Čak su mi te stvari i normalne, svako ima svojih problema, zar ne?
E sada moja mama! I ona je već stara i senilna žena. Već duže vrijeme se jako čudno ponaša i sve je gora. Takođe kao svekrva kaže nešto jedan dan, drugi dan kaže da to nikad nije rekla. Zove me svaki dan po nekoliko puta i kuka kako je svi iskorištavaju, kako je umorna, danas kaže kako joj ni povreda od zimus nije zarasla. Traži da priča sa mojim djetetom, kao željena je djeteta. Ja se jedva odbrani od žene, jer dijete se zaigralo i neće da se javi.
Razlog tog njenog ponašanja jeste to što je počela mnogo da pije. Ja sam to i prije znala, međutim, sad je počela potpuno da se gubi. Nisam nikako kontala kako ne može doći svom djetetu mjesecima. Ona jadna, izgleda da to jednostavno zaboravi. Juče sam zvala i pričala i sa bratom i sa snahom. Pitala sam ih koliko ona u stvari popije, vidim da me žena udavi svaki dan sa nekim nepovezanim glupostima. Kad je snaha rekla, ja sam se zgrozila. Pa ona je po čitav dan prosto omamljena. Brat joj je umro prije godin i po, poslije toga malo po malo sve joj je gore. U zadnje vrijeme je katastrofa. Ne znam šta da radim, kako da joj pomognem. Ne smije spomenuti da joj ne bude gore.
A ja ne da mislim već znam da sam zaslužila njihovu pomoć. Moj brat je dobio prvo dijete kad sam ja imala 15. Pomagala sam snahi koliko sam mogla. Čuvala dijete, prala, peglala. Završila školu, prije toga molila mamu da odvoji para za moj fakultet. Nisam htjela ni na matursko putovanje, samo da ostane za to. Mama me prosto otjerala, obećala da ima novca za sve. Histerično je ponavljala da ja moram da "proživim". Kao kad se udam, ništa od toga. Ja završila školu, nisam imala nekih bijednih 40 maraka koje je trebalo ili za upis ili za prijemni ispit, ne sjećam se. Čuvala čitavo ljeto bratovo dijete kad je snaha bila u bolnici. Prije nego što je rodila, ja počela da radim. Odlučila da sledeće godine od svojih para upišem fakultet. Tata opet nije bio za to, kao ni da polažem vozački. Kao, čuvaj pare. Ja kao budala, sve ih slušala, kupovala šta god treba u kuću, svima. Moja snaha spavala do 12, 1 sa bebom, ja čuvala stariju curicu, pravila joj doručak, spremila kuću. Moja radna kolegica, mamina poznanica je nekoliko puta zvala moju mamu i galamila na nju zašto dopušta da mene svi iskorištavaju. Mama jadna ništa nije kontala koliko je naivna.
Kad sam se udala, zvala me danima i provjeravala šta sam uradila, da li sam dobro sve poslušala... Dok jedan dan meni nije pukao film i rekla joj da to više nikada ne bi uradila.
U redu je, mogu ja sve to uraditi kako mi predlažete. Ali onda neka i one mene puste na miru. Da me svekrva ne zove i diktira šta ću raditi, da mama prestane da me zove da joj dovedem dijete da se izigra i da priča na telefon. Nek me puste na miru.
To i jeste problem, one mene ne puštaju na miru. Zovu i pitaju kako si i kukaju "jadne mi zbog tebe!" Više puta i isključim telefon, ne mogu da ih podnesem. Sreća pa svekrva sada ima posla na selu. Mama me jutros zvala dva puta, pričala drugi put blizu sat vremena. Jedva sam je se otresla. Vidjela sam da je, ne pijana, već izgubljena totalno.
Ne znam šta da radim sa tim problemom maminog pića.

Meni je takođe nezgodno što muž računa na njihovu pomoć, jer on mnogo novčano pomaže svojim roditeljima. A računa valjda i na roditeljsku ljubav. Kad sam mu rekla da sam im nudila novac, naljutio se. Rekao je da ima da ih obje dovede i da im neće dati ni feninga. Što se mene tiče, nek radi šta hoće. To je sada njegova briga. Ja ću još jednom ponuditi novac tati da pusti mamu da dođe, čisto da je probam odvojiti od tog nesretnog alkohola. Ako ostane isto, šta bih ja sad?

ziki, dadada, Pahuljice hvala vam puno.

napisale ste mi puno dobrih savjeta pa pokusam sa tim dok ne nadjem strucnu pomoc, jer stvarno ovaj depresivni zivot me unistava, cesto neprepoznajem samu sebe. nimalo mi se ne svidja zivot po ovakvim uslovima. zeljela bih se rijesiti sto prije toga i da ponovo budem ona vesela i drustvena osoba, koja sve moze kada hoce.


_____________________________

Ima nade za bolje sutra...
04.09.2010 rodila se Marisa mamina radost najveca.

Zbilja Pahuljice, u pravu si. Jedino to moram objasniti mužu, on to ne konta. Ni kod jedne, ni kod druge. Samo mi nije jasno kako onda ujnina snaha ima hrabrosti ostaviti dvogodišnje dijete kod moje mame, da ti pravo kažem i mene je sada strah. A ona odmara u kući. Jutros mama govori kako će doći i odvesti moje dijete kod sebe da se malo poigra a da ja odmorim. Blizu smo, ali mora ići sa dva autobusa. Žena vidljivo izgubljena. Ja progutam knedlu i samo kažem da od toga nema ništa.

Ako sam ja nezrela, kakva su onda te moje snahe? Jedna mamina, jedna ujnina? Njima se pomoć podrazumjeva. Mogu se ja distancirati, ali onda će to biti potpuno. Ne mogu ni ja više trpiti tuđe probleme, kad neće niko moje.

sandy ženo odrasti, ne oslanjaj se na druge, sama organizuj svoj život
ne gledaj na to kako drugi, niko nije dužan da trpi tuđe probleme, ni ti njiove ni oni tvoje
ako su ti i mama i svekrva senilne, pa zar bi smjela djecu njima povjeriti


_____________________________

Neplodnost je nasljedna. Ako Vaši roditelji nisu imali djece, najvjerovatnije ih ni Vi nećete imati.

Ma nisu one toliko senilne, niti stare. Kažem ti mama svaki dan se brine o bratovoj djeci, čuva ujnino unuče svaki dan. Fazon je u tome što joj i ja i moje dijete nedostajemo, ona se jednostavno ne sjeti doći. Dobro, od nje i ne očekujem nešto posebno.
Problem je meni što se moj muž oslanja na njih. Njemu će ostati dijete kad odem u bolnicu. Nije on ni znao za ovo sve do skoro. Revoltiran je više na svoju majku što se izvlači i što rizikuje njegov posao. A kažem ti, od njegove plate svi živimo. Svima pomažemo i svi zavise od nas.
Njegova plata se troši na nas, djecu, muževe starce i njegovog nećaka koji stanuje kod nas. Starci potroše svoje penzijice za dan, moj muž povuče momački za sve. Zato on i računa na njih. Jako je razočaran time što se izvlače, rekao je "nek stisnu d.. pa meni kažu". Zaista, ja bih to sve pustila i platila neku desetu osobu. Zato i vršim taj pritisak na njega, da to sve ispita, ako ne može da tražimo na vrijeme pomoć.
On je zadovoljan što pomaže roditeljima i zato očekuje pomoć od njih. Da odemo u podstanare, damo kiriju i poplaćamo što trošimo, ostalo bi nam isto para, ako ne i više. Oni su ti koji bi nadrljali. Ali, naravno nije do toga došlo, niti će doći. Do tolikog razdora.
Mama takođe nije rekla da ne može pomoći, šta više ima toliko želju i rekla je da će doći i biti sa mnom mjesec dana. A znam da ne može, da će me ispaliti kao za sve do sad. Jednostavno, žena ima toliko slabu volju da se bilo kome protivrječi. Ili će ispuniti pa će snaha svaki dan zvati i govoriti kako tata bjesni po kući i govori kako mu nema žene. Tako da mi to zaista nije potrebno.
Lako bih ja "odrasla", ali kako će one? Vjerujte, one su te koje me ne puštaju na miru.

Zaista ljudi, što se više trudimo da se distanciramo, više nas dave.
Neki dan mama zove i žali se kako je snaha na nju galamila jer joj nije ništa skuhala za ručak. Znači, njoj se podrazumjeva pomoć, a ona opet nije zadovoljna.
To ispada mamin problem, ne mogu joj pomoći, ne moram je slušati.
Juče me snaha zvala, blizu dva sata je prepričavala probleme na poslu.
I oko tog sam joj pomogla, poslala joj adrese za molbe, objasnila kako će ispuniti obrasce, napisati gotove molbe...
Šta će reći na razgovoru za posao ako je budu zvali, kako će se ponašati... Sve sam im pomogla... Sama me zvala i ispitivala, govorila kako neće to moći, neće znati... Ja je bodrila i ohrabrivala...
Baš mi se sve dobro vratilo.

Dzeni nl, ti nekako izdrži, isplivaćeš iz svega. Jednog dana ćeš se tome smijati.
Ako ti prigusti, sjeti se da ipak živiš u razvijenijoj zemlji, imaju bolju medicinu i savremenije lijekove. Ako treba, javi se da dobiješ kakav lijek, da preguraš težak period. Koliko sam skontala depresija je poremećaj ravnoteže nekih hormona. Kad se sve malo ustabili, bićeš ok.
Kod mene nije to, već ljutina.
Ja se odjavljujem. Mislila sam da će mi pisanje malo pomoći, došlo mi je još gore...

dzeni, javljaj se češće ovdje, možda nisam dobro upratila ali čini mi se da više nisi tako prisutna na forumu kao nekad    Vjerujem da ti je već danas dosta lakše, divne savjete si dobila  A i ja ti savjetujem da prilaziš ljudima, meni lično to nije problem, bio je dok sam bila mala  ali sada ne. A što reće dadada, pusti kokoške, samo ti nastavi, vjerujem da ima i prizemljenih ljudi a da su "naši"

sandy, a da za početak počnete svi živjeti svoje živote, bez razbijanja glavom kako ko kome i na koji način pomaže?  Isključi telefon! 

_____________________________

I nogom u guzicu je korak naprijed!

To i radim. Isključujem telefon. Ne znam koliko je pametno odreći se svoje porodice. Koliko bi se vas odreklo svoje porodice? Da više ne želi da čuje rođenu mater.
A i bojim se za nju, ako se prestanem javljati, da će do kraja pući.
Ona zaista želi da da bude bliska sa mnom, ali jednostavno svako je može ograničavati i zabranjivati. Ja sam je tješila i slušala koliko sam mogla, evo već sam i ja pukla.
Sutra ću razgovarati sa tatom ako ga budem mogla nagovoriti da dođe.
LJudi, je li previše tražiti da neko dođe jednom sedmično na 2 sata, bilo bi mu i plaćeno? Ne mora ako ne može ili neće, ali neka kaže unaprijed.
Prihvatiću da ću još dugo biti zatvorena sama u kući. Posla još dugo neću moći tražiti. Zato, jednog dana kada oni budu stari i bolesni, neka ne traže od mene ni fening, niti ikakvu pažnju. Kako siješ, tako ćeš i požnjeti.

dzeni te koje su bile ironične i nisu za durženja....
hajde bogati pa amo svi istim jezikom govorimo pa nas svakakavih...ima ljudi i ne ljudi...sve u
životu sretneš i vidiš....
al jaka si ti...što reče pahuljica sama si sebi i ''diganosticirala'' porblem...rješit ćeš ga svojom hrabrošću.


sandy82...ja stavrno pokušavam da te shavtim al mi slabo ide...
ti si to zakomlikovala sad do bola....
al glavno i osnovno je...živi svoj život....
tim starcima treba pomoć a ne da je prižaju...
ženu nađi na 2-3 sata a ostalo ko od njih sma uleti u danima kad se sjeća šta je obećao dobro i jeste.
Nemoj sebi dan eživota trošiti na ovako teška razmišljanja...suviše je kratak život da ga u bescjenje trošimo. Organiziraj s epodhitno bez njih i mužu obajsni dobro su došli kada žele i hoće i mogu ali u ostalim danima tebi neko treba i on ti treba...i trebazte jedno drugom da uživate u tim pilićima.

_____________________________

''Evo, silazi sumrak, i svijet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipjelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.''

H- 25.6.2006
F-12.2.2009

Sandy probaj malo da im ne nabijaš na nos da ćeš im platit. Možda ti se otac zato i ljuti. Sad ja lupam al ovo mi pata oči u svakom postu

< Poruku je uredio ziki -- 15.3.2011 16:05:46 >

_____________________________

Nemam ništa od onog što bi se moglo nazvati bogatstvom i ne žalim mnogo za tim. Možda zbog toga ne poštujem to ni kod drugih. Bogatstvo je za mene ono što mogu ponijeti bilo gdje da odem, a to su uspomene. One ne mogu propasti, ne mogu se potrošiti......

stavljam potpis na hanady

ti ako majku dovuces sebi imaces problem vise..tj. dijete vise...ona je ascare vec ovisna o alkoholu...ne mozes ocekivati da ce kod vas biti trijezna i preporodjena...njoj je potrebna strucna pomoc...jos da je pocne drmati apstinencijska kriza...ma mani se toga...nego fino plati nekom da ti pomogne...mozes sigurno naci neku zenu da ti dolazi i da ti pomaze oko bebe i kuce

a roditelji ako i dodju...dobro su dosli...ugosti ih...ako ti pomognu, super...ako ne...nikom nista

Narode, opet ja. Želim  da ispričam šta mi se sve izdešavalo, možda nekom moj primjer pomogne.
Juče sam bila grozna, potpuno izvan sebe. Koliko god da sam se trudila dobro opisati svoju situaciju, ispadalo je još gore i iskrivljeno. Bilo mi je žao svog djeteta koje mora gledati ovakvu majku. Odlučila sam da nešto preduzmem.
Krenemo mi u šetnju i lagano do porodične ambulante. Srećom nije bilo gripaša, da dijete ne pokupi klice. Slažem da mi treba odmah uputnica za bolnicu i sestra me pošalje kod doktorice. Nije bila moja doktorica, već neka druga. Ispričam joj kako već danima plačem i da mi treba pomoć. Ona me sasluša, ispita o kakvoj se situaciji radi... Podugo smo ostale unutra. Mislim da su ostali pacijenti pošizili. Rekla je da mi može nešto propisati, ali bi ipak ako sam u mogućnosit da propiše uputnicu za psihologa. Reče da je to porođajna depresija, ali mene je uhvatila ranije, i to se dešava.
Jutros odem kod psihologa, muž me odveze i sačeka sa djetetom. Slagala sam mu da moram raditi rh antitijela. Sreća pa su te zgrade blizu jedna druge pa nije skontao. Bilo bi me sramota.
Uđem, nađem šalter, pitam sestru jesam li došla na pravo mjesto. Kaže da jesam, uzme uputnicu, odnese u ordinaciju. Izađe i kaže da se inače naručuje, ali doktorica je trenutn slobodna i rekla da odmah uđem pošto sam trudnica. Ja nazovem muža i kažem da sačeka jer je gužva.
Tako sve ispričam. Doktorica me ispita o životu, braku, šta bih voljela roditi, bojim li se poroda...
Ovako je rekla. Da ovo moje ponašanje nije depresija, čim je isprovocirano. Da sam u mnogim stvarima ja pogriješila. Da je jedino dobro što sam rekla mužu da on organizuje čuvanje djeteta. Da je sasvim normalno da on preuzme dogovaranje sa svojim roditeljima. Normalno je da su oni njemu više naklonjeni nego meni. Ako svekrva nešto meni obeća, a ne ispuni, i to je normalno takve su sve svekrve. Da sve vole ispasti pametnije od snahe, do te mjere da će joj svaki put kontrirati čak iako se slažu. Ne znači da je senilna. Da je senilna, zaboravljala bi svoje ime, adresu, broj telefona... Ne bi mogla obavljati uobičajene aktivnosti. Normalno je da će njen sin očekivati pomoć od svoje majke, ali on to mora i da se dogovara, ne ja. Tako da to pustim i da se ne petljam, on sad zna da je na njemu da se dogovara, može ili ne može.
Što se tiče mame, tu sam najviše pogriješila. A tu zna pogriješiti većina žena sa bilo kojim problemom. Da se otuđi od svoje porodice. Pitala me zašto ja u stvari, kad mi nešto zatreba od mame to i ne kažem? Zašto svaki put kažem, aj dobro ako nemaš vremena. Sama sam rekla da mama stalno govori zovi kad god ti trebam. A ja uvijek kaže, aj ne moraš ako treba osalima nešto drugo.
Spomenula sam i njenu povredu. Da mi je bilo žao zvati da dođe zbog toga. A šta je trebalo raditi, pita. Pa, ništa, odgovaram. Samo da se malo poigra sa unučetom, stalno govori da joj nedostaje. Doktorica kaže da ako je mogla svaki dan rintati po kući za svima, mogla je doći i sjesti malo sa ćerkom i unučetom, to bi joj bio odmor. Nego, ja sam prva požurila reći, nemoj nek ti prvo zaraste noga.
To je jako opasno udaljiti se od porodice. Naduriti se i prestati komunicirati. Ako je mama navikla ići gdje je god pozovu, trebala sam i ja nazvati i reći, dođi trebaš mi. Ovako i ona pati jer sam se ja otuđila od nje, to što je ne zovem više da dođe izgleda da je dosta povrjeđuje.
Još smo dosta pričale. Dokorica je rekla da misli da ne trebam više dolaziti niti piti ikakav lijek. Pitala me jesam li kupila stvari za bebu. Kažem da nisam. Ona govori da odmah odem kući, nazovem mamu i kažem da ide sa mnom i mužem kupiti stvari za bebu. Ja se smijem, kažem da to baš nisam planirala raditi sa njom. Doktorica kaže: "Budi dobra i uradi kako kažem! Aj sad ćao i da te ne vidim više!"
Da, još pitala šta treba pomoći oko bebe. Ja odgovaram, ako bude kao prva ništa. Ne treba ni oko kućnih poslova, imam muža ima i taj nećak. Jedino da neko dođe 2 sata dnevno da bude sa mnom, a i to ne mora. I ako mi bude loše da uskoči oko djece. Doktorica kaže da ne obraćam pažnju šta mi ko govori da treba, da sama skontam i to organizujem. Nije sramota ako mogu babe, ako ne da nađem neku komšinicu i dogovorim se sa njom za dnevnicu. Pita imam li koga od povjerenja. Mislim da bih mogla naći.
Sad mi je mnogo bolje. Tako ako neko bude imao bilo kakav problem, stručna pomoć je nazamjenljiva.
Samo, sad nešto fizički nisam dobra. Leđa i stomak mi otpadaju. Sreća pa sam juče uzela uputnicu za bolnicu, ako prigusti mogu odmah gore.

Sandy

fino si se rasteretila...

žena ti je rekla sve ono što smo i smai pislai...ali svakako kao stručnjak ljepše je to odradila i face to face....
a i ti si je ozbiljnije shvatila...

super

baš me raduje...
sda sjedi i poredj stavri ovako kako ti je rakl...
i ovaj post zapamti na kojoj je stranici...kad god te uhavti neka mala panika ili ljutnja, porčitaj....

Hvala za ovaj post...
hvala za ovakvu pričicu odlsku psihologu...sigurna sma nekim ženicama biče ovo iskustvo do velike pomoći

_____________________________

''Evo, silazi sumrak, i svijet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipjelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.''

H- 25.6.2006
F-12.2.2009

sandy,dobro si postupila sto si otisla.Sad si barem mirna i drugacije gledas na stvari oko sebe.Lijepo i poucno iskustvo.

_____________________________

”A robovi Milostivog su oni koji po zemlji mirno hodaju, a kada ih bestidnici oslove; odgovaraju: - Mir vama”!

Cvijete...šta od tebe miriše ljepše?- Dijete!

2007, 2008 ( dva puta moje sve )