Marija 13 kono moja

Ne postoje savršeni roditelji....nemoj se opterećavat sa tim.Našla si se u novoj ulozi,koju polahko treba učiti.

Sa PRVOM BEBOM JA SAM IMALA POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU.tO KO NIJE DOŽIVIO NE MOŽE DA URAZUMIJE.Danas ko to nije doživio , ne može ni da razumije.Smatram da je postporođajna depresija povezana sa umorom,iscrpljenošću,ne poznavanjem situacije šta nas čeka, jer ne znamo,pa se onda nalazimo kao da smo s Marsa pali.

Sve je to normalno,jer ni ne možemo nešto znati dok ne naučimo.Biti majka se uči

Sjećam se svoje postporođajne depresije poslije rođenja I.Stalno sam plakala, nakon nekoliko trenutaka bi se smijala glasno ,a onda opet iz tog glasnog smjeha bi počela plakati.Stajala sam kraj krevetića i gledala u bebu,slušala da li diše....spavati nisam mogla 7 dana i 7 noći NIKAKO....ležala bih po noći dok beba spava kapci su mi bili spušteni,ali sva moja pažnja bila je koncentrisana na bebino disanje.Da li će preživjeti, kada će umrijeti...evo ga prestao je disati,pa bi skakala kao oparena iz kreveta i stavljala ogledalo ispred bebinog nosa....

Traumu sam doživjela veliku na porodu, roditi bebu mjesec ipo ranije nije jednostavno.

Sjećam se u trudnoći da sam se stalno filovala informacijama iz časopisa o bebama.Dobivši svoju bebu, ja nisam osjetila tu neku ludu ljubav prema bebi,kao te majke iz časopisa.Prema bebi sam bila ravnodušna i to me proganjalo.Zašto ga ne volim, kako je to moguće ,ja nisam dobra majka


Bebu sam naučila s vremenom voljeti.Sve to trajalo je od 5 dana poroda pa do 15 dana,otprilike.

Imala sam punu kući tetka,svekrva,mama,ali niko nije smio bebu uzeti u ruke...ja sam ga i kupala ,presvlačila, brinula o njemu.Strašno mi je bilo slušati komentare ljudi dok bih presvlačila svoju bebu,kao jao kako je mršav, ....pio je svakih sat po 5 ml mlijeka koje bih ja izdojila u sat vremena i tako stalno...bila sam povijena skoro 24 sata ,neki sam položaj našla najbolji za izdajanje i onda bi ga nahranila sa tih 5 ml i opet se izdajala i tako u krug 7 dana...dok nisam pukla....

onda je jedna tetka rekla da idem spavati ,popiti apaurin ,okupat se ,i spavat a ona će bebu hraniti sa ad

tako je i bilo


taj san mi je vratio snagu....

Marija tebi treba pomoć oko bebe...nađi neku tetku ili rodicu bilo koga da ti pomogne

Ti si najbolja majka svojoj bebi

_____________________________

Mamin crnooki lijepi dječak...moj prvi uzdah 2005. . Sva ljubav svjeta je u okicama tvojim,zvijezdo moja. 2012

Drage moje beba mi je u jednoj ruci dok drugom tipkam...vec se osjecam bolje citajuci vase postove, tacno znate kako se osjecam i kad vi kazete da ce biti bolje onda vjerujem da ce biti tako..divim vam se jer ste sve to prosle, ali opet kazem sebi: sta glumis, budi sretna sto ti je sin ziv i zdrav, i sto si ga dobila ..

_____________________________

"Ono što mi jesmo određuje našu djecu daleko više nego ono što im govorimo. Znači, potrebno je da budemo danas, ono što želimo da naša djeca postanu sutra."

Ma Marija tako treba razmišljati.

Sve će to biti dobro samo ti treba vremena i sve će polako doći na svoje.
Uživaj sa svojim dječakom i kao što kažeš sama-mi imamo privililegiju da uopšte imamo djecu-mnogi je nažalost nemaju niti će kad imati.

Sad odmaraj i šta ti god treba ima tema pitaj nas pomoćićemo ti

http://www.ringeraja.ba/forum/moja-beba-do-1rodendana/m_1190512/mpage_573/tm.htm#1512253

_____________________________

Mamina velika curica 5.3.2008
Mamin mali dječak 26.1.2012.

Od svih majki iz mog okruzenja jedino moja mama mi je rekla da se doooobro PSIHICKI pripremim za dolazak bebe, stalno mi je to ponavljala. Marija, to sto si ti pomislila, moja mama koju volim najvise na svijetu je govorila prvu noc kad je dosla sa mnom kuci iz porodilista, drzala se za glavu, hodala po kuci i govorila STO JE MENI OVO TREBALO . Moja tetka je opet nakon rodjenja svog prvog sina vikala na tetka : Salko, otvori taj prozor da ga bacim , tobe ja Rabbi Al tad su to zene drugacije dozivljavale i prezivljavale, nisu osjecale toliki pritisak i krivicu.
Ja sam opet drugi tip i grizla sam se i kad bih ruzno pogledala dijete, a Boga mi sam prvih mjesec dana non-stop rondala i vrisnula jednom na njega, pa poslije oplakala, mrzila sebe, plakala zajedno s njim. Sve je to normalno i nije nista sto se desava jedino tebi. Samo hrabro, nek muz priskoci kad god mogne, nemoj ga stedit, boli te briga za kucu, kuhanje, ako beba doji, lezite zajedno, on nek se konektuje na siku, a ti na internet, telefon ili uz knjigu, pa nek sisa cijeli dan, tako sam ja . Sretno draga!

_____________________________

Ne znas ti majko, kako je dijete roditi

Iz ove perspektive, mislim da me postporođajna depresija popustila tek nedavno, kada je bebi bilo oko 8 mjeseci. Sada opet novi problem - odvajanje od bebe.
I da, najteže nije bilo prvih 40 dana, nego tamo oko 3-4 mjeseca, kad kontaš hoće li ikad biti lakše, i opet oko 6-7og., kad je bilo "nikad neće biti lakše". i onda je odjednom lakše :D valjda to ima veze da sam tad nekad počela dobivati i kakve takve , pa su se i hormoni konačno malo posložili...

Da li je neka od vas osjećala nemir u stomaku i nedostatak apetita

KOnačno sam našla moje srodne duše... Ja imam dva poroda iza sebe razlika je 1 god i 9 mj. Evo prošla je godina od drugog poroda a ja sam sve to vrijeme mislila da sam samo anksiozna a ustvari imam taj neki blaži oblik pp depresije naročito u zadnje vrijeme je intenzivnija jer tražim posao... Muž kaže da umišljam  al ja dobro znam šta osjećam. Mene uglavnom muče misli tipa ne Daj Bože ako se razbolim šta će biti sa mojom dječicom, ili šta ako poludim pa im naudim i sl. Čak sam išla kod psiholga par puta i prilično me smirila... Mada se još uvijek borim sa svim tim mislima... i stalno sam u fazonu da trebam štediti pare za ne daj boze ako se nesto desi... to me baš crpi psihički...  Stalno sam u fazonu sa pitanjima "ta ako..." i to bas umar4a..

Hvala Bogu uspjela sam se izboriti sa anksioz. znam je prepoznati i nabiti nogom  ali me još uvijek muče te crne misli, i moja cura od 14 mj još doji pa me i to slomi preko dana ... stalno sam malaksala... pijem i vitamine pa se malo popravim.. odoh sad malo čitati vaše postove pa cu doci opet!

< Poruku je uredio Mamica24 -- 11.4.2013 23:49:43 >

_____________________________

Živi dobar i častan život, tako da kad ostariš i pogledaš unazad moći ćeš da uživaš po drugi put. (L. i B. - naše neprocjenjivo blago)

Moram opet kucati  Ovako ja sam jedno vece prije mozda 3-4 mj dozivila uzasnu scenu. Čitajući o anksioznosti slućajno naidjem na tekst kako neka zena ima "potrebu" ili misao d anaudi svom djetetu i tu se ja skamenim sa mislim da možda i ja imam te nagone. U panici probudim muža nisam mlogla objasniti šta mi je ali sam imala strasan napad pan pracen impulsom da cu nauditi svojoj djeci i zavrsiti u bol.. sutradan odmah sa otisla psihologu i kroz suze ispricala sta mi se desilo... svojim osmmijehom me umirila rekavsi da misao nikad nikog nije ubila ... naučila sam takve misli i osjecaje pogledati u oci i nebjezati od njih vec ih docekati bez imalo panike... još uvijek učim da tome ne pridajem puno paznje da ne razmišljam toliko. nekad je to teze ali borim se. nadam se da ce to jednom prestati zauvijek. skoro sam gledala emisiju gdje neka glumica prica da je 15 mj bolovala od ppd da je čak muzu rekla da posklanja sve nozeve po kuci... ja sa, naprotiv stala pred sve nozeve i susrela svoj strah  oči u oči i bilo je teškoo.. dosta se molim bogu i to mi pomaze dosta. još uvijek čekam dan  kada će sve ovo 100 posto nestati a do tad cu pokusati maximalno uzivati u zivotu...

_____________________________

Živi dobar i častan život, tako da kad ostariš i pogledaš unazad moći ćeš da uživaš po drugi put. (L. i B. - naše neprocjenjivo blago)

Ja sam se porodila prije nepuna 2 mjeseca.U bolnici sam dozivila stres.Sada osjecam konstantno citav dan neku tegobu,ne znam kako bih to opisala,kao neki pritisak u stomaku.Je li neko ima takav problem?Trudim se da ne mislim o tome,ali mi je tesko.Plasim se da me neće nikada proći,pa mi to stvara još veću tegobu.

Bože moj, ako imam postporođajnu... trudnoća mi je bila rizična ali prevazišla sam to. Porod ko porod, boli ali opet bez ikakvih komplikacija. Osoblje je bilo divno. Dijete je živo, zdravo i napredno. Muž je uz mene i velika mu je podrška, od brige za dijete, do rješavanja administrativnih i kućnih poslova. Rodbinu i prijatelje kulturno odbijam jer ne podnosim nikoga, motanje po kući i glupave savjete. Beba je imala par epizoda plača i vriske, i to me izbezumilo. Loše se osjećam, mislim da je nisam prihvatila još do kraja, nisam dorasla majčinstvu...onda mi je iz dna duše žao. Uhvatim se kako razmišljam je li mi sve ovo trebalo? Ali dječji plač je ono što me unazadi miljama. Strepim od nove epizode plača, mrzim plač, mrzim kada se osjećam bespomoćno. Muž vidi da nije lako, a nije ni njemu, no ne smijem mu sve reći jer ću ga zabrinuti. Nije zaslužio.

Draga, polako. Najteze i najljepse je biti mama.
Kad dijete place nemoj da te nervoza puca, radi na tome.
Plac je govor bebe. ili je gladna, ili je pelena puna ili su grcici (ako im je vakat) ili jednostavno beba hoce svoju mamu.
Vazno je da shvatis da beba sve majcine faze osjeca...ako si ti uznemirena i ona je...
Poradi na tome da joj ulijevas smiraj, da je stavis na sebe, da ti cuje smiren otkucaj srca...pomalo joj pjevusi...Mislim, djeluje sad to glupavo dok pisem, ali vjeruje meni je to pomagalo...i mojim bebama.
A prihvacanje...samo je pogledaj... To je tvoje cedo...ljubav ce doci, nekad kasni, ali dolazi. Moglo se svasta iskoplikovati, ali ona ti je bas dosla tako zdrava i slatka...da je cuvas od svega i volis. Zato mama, glavu gore! Tesko je, ali ti to mozes kao sto sve majke mogu.

< Poruku je uredio Pahuljicaa -- 3.6.2014 19:34:13 >

Hvala vam! Molim Boga samo snage da prevaziđem. Tako žalosno, sve mi je potaman, sve sam uredila prije njenog dolaska, mislila sam da sam na sve spremna. Kako li je jadnim ženama koje imaju problema kod kuće, neželjeno dijete, socijalne neprilike... Još jednom Vam hvala!

Jos jednom hvala, sve stoste rekli je tako. Nakon ovoliko vremena sve je sjelo napokon na svoje. Na kraju shvatim da su za moje lose stanje krive objektivne okolnosti. Umor, proces prilagodbe i osjecaj nesigurnosti. Drage friske mame, ne junacite se i prihvatite pomoc objerucke. NASPAVAJTE SE kao prvo... Beba raste, sve je draza i sladja, i Bogu dragom hvala na tome.

Curke moje,ja sam dozivila slicno nesto zatrudnila sam i dvojke sam nosila i u 26sedmici sam se porodila zavrsila sam u bolnici zbog opterecenja na jetru a tamo su mi rekli hitan serklaz i kroz par dana me zabolilo sestrice su govorile da su to lazne kontrakcije al mene bol nije popustala,I sjecam se bio je vikend i samo jedan doktor je bio u radaoni i sestrice su bile on je prema meni jako grub bio psovao mi a ja sva onako uplasena i sto je prva trudnoca nisam znala kako se ponasati,nisam znala nista i on je rekao da sam otvorena da se moram porodit i tako sam rodila na zalost bebe su zivile kratko u inkubatoru i umrle su. Kad sam kuci dosla onda je sve pocelo nisam smjela ostati sama u kuci, nisam mogla zaspati cijelu noc a kad pokusam sklopit oci onda sam imala osjecaj da su neke zmije kod kreveta i onda ustanem muza probudim,mjesecima je to trajalo.Muz ode na posao a ja se spakujem i mami krenem jer sam imala osjecaj da je jos neko u kuci i muza sam ubjedivala da je jos neko sa nama u kuci. sada nakon godinu i par mjeseci mogu tek da pricam o tome,a opet sam trudna sada je samo jedno i dosta mi je lakse i vec sam u 24sedmici i radujem se svojoj bebici

Nadam se da je sada sve iza tebe i da uzivas u novoj trudnoci i iscekivanju bebice. Sretno i cuvaj se

_____________________________

E i A=<3
"Ako se svaki dan malo brinete, izgubit ćete nekoliko godina vašeg života. Ako nešto nije kako treba biti, popravite ako možete. Ali učite se ne brinuti. Brige nikad nisu ništa popravile."

Bas kao sto kazu, ko nije dozivio, ne moze razumjeti. Kod mene je bila izazvana traumaticnim porodom i nespavanjem, trudove na 7 minuta sam imala skoro 3 dana, a nakon toga i dolaska kuci, nisam spavala jos 5 dana, lezala sam slomljena, satima ali san nije dolazio na oci, nije pomogao ni apaurin a nije pomogla ni borba sa dojenjem..

Drzalo me dobrih mjesec dana mozda i vise, a umor je tome doprinosio, nesanica i briga oko gluposti, kako cu ga okupati, kako cu kad ostanem sama, otkud mi pare za njegove knjige za skolu, kako cu mu kuhati i hocu li to znati.. Polako je proslo ali mogu reci da i dan danas, sa velikim nespavacem koji se budi oko 10 puta po noci i nakon godinu dana, zna mi se opet vratiti, trajati dan dva, u dosta manjem obliku i svjesna sam da sam najosjetljivija kada sam premorena i nenaspavana..

Sve prodje, pa i to, ali uzasno mi je tesko i nikad necu prezaliti sto prve dane zivota moje bebe ja sam provela placuci i bila odsutna psihicki umjesto sto sam uzivala sa svojom bebicom..

shej ja sam to nadoknadila s drugom bebicom, ono uzivanje u pocetnim danima i mjesecima, potpuno opustena. Meni je punoo drugacije bilo sa drugom bebom.

_____________________________

E i A=<3
"Ako se svaki dan malo brinete, izgubit ćete nekoliko godina vašeg života. Ako nešto nije kako treba biti, popravite ako možete. Ali učite se ne brinuti. Brige nikad nisu ništa popravile."

O Boze,sva sam se najezila
Nemam rijeci da opisem kako se osjecam,osim da kazem sretno i uzivaj u ovoj trudnoci i bebici

_____________________________

05.07.2015 rodila se moja sreca
08.05.2018 rodio se mali gospodin