Gledajte ove situacije. Muž po mene dolazi u 16h na posao i danas izlazim ja, njega nema. Ok. Nazovem ga, hoćeš li skoro jer ako neće išla bih pješke, kaže eto me idem i poklapa slušalicu. Ok. Ja čekam 10 min, nema ga, ponovo zovem, pitam hoću li te čekat još dugo, opet eto me idem i poklapa slušalicu. Opet čekam 10 min, eto ga dolazi. Ulazim u auto, krivo mi jest, ljuta jesam, ali ja ulazim, on nabrijan. Pitam što sam te čekala ovoliko, kaže amidza me zadržao, zato si čekala i ljutito ono se ponaša. Ja ispadoh i kriva. Mogao si mi kažem makar reći, da ne stojim na cesti, išla bih ja pješke. On suti ljutito. A pretpostavljam da ga je amidza nešto naljutio, nije dobar sa njim. Jel ok ovo od njega? I mene je odmah ljutnja uhvatila. Ali kad smo stigli kući, pridjem mu opet, hajde da se ne ljutimo bezze, pitam hoćemo li popiti kafu. Kaže, neću, nisam za kafu. Nožem ko da me ubode u srce. Pitam šta je tebi, kaže nije ništa, ti si mene napala preko telefona. Ma da sam bar imala vremena za to. Ono baš da prebaci na mene situaciju. Napravim kafu, popijemo, atmosfera nikakva. Opet pitam šta je sa tobom. Nista. Onda je legao da spava. Ja placem. Uz to, trudna sam pa mi je nekako sve teže. Kako vi vidite ovo? Pomozite mi da shvatim.