IZVORNA PORUKA: sarahsarah
ali kod nas stalna potraznja za dojenjem traje, nije pojava koja se desi nekada...
Tako je i meni bilo do negdje 2,5 - 3 mjeseca. I kad ne doji, i kad spava, držao je siku u ustima. Znali smo krenuti u šetnju, pa sjesti na klupu pred kućom da on malo podoji, jer od plakanja nismo mogli dalje. Ili ustanem da se napijem vode, a on u ruci sa sikom u ustima.
I onda je meni pukao film, i lupila sam šakom od sto. Znala sam da nije gladan, da mu nije hladno, da nije ukakan, da ga ništa ne boli, da plače samo zato što hoće da bude meni u rukama i da drži siku u ustima. I onda sam ga dala njegovom tati, a ja napunila kadu. I sve sam sebi govorila da me nije briga šta oni rade (a srce mi je pucalo, ali to je za neku drugu priču). On ga je nosao, ljuljuškao, pričao mu i pjevao, i bebac je vrlo brzo skontao da mu nije loše, i prestao me zvati.
Prvo sam uzela sebi jednu pauzu dnevno (od 10 do 11), i to postepeno produžavajući pomalo sa pola sata, pa za 2-3 dana još jednu (od 16 do 17), a ostale pauze je on napravio sam. Valjda je odrastao ;) i skontao da može sat vremena bez mene. Kad se tako "uobročio" ja sam se preporodila (čitaj: okupala, izdepilirala, nalakirala, skuhala ručak, prošetala...), a on je u tim pauzama poeo spavati, i bio daleko manje kenjkav i nervozan. I dalje sam dojila na zahtjev (isključivo do šest, a uz dohranu 22 mjeseca), ali sam mogla malo i predahnuti.
Nadam se da ti moje iskustvo može pomoći.
< Poruku je uredio Munjeviti Jurić -- 8.9.2010 10:24:35 >