Mislim da je još dobro dok je ovo drugo dijete starije, ali ova moja kao svrab kad se dokači malenog . On se smije, pruža joj rukice, da se razumijemo - nije agresivna samo je beskrajno dosadna . I prilično nepažljiva, nedokazana i zaista opasna po njega. Ja ako su oboje budni ne idem u wc, ostavim ih ponekad na par minuta radi njih, stalno provirujem jer ova odmah nešto oko njegovih usta, grli ga za glavu, olovkama mu pregleda grlo i sl. I jednostavno niti jedan način objašnjavanja ne pali. A ako ne spava popodne, nastaje kaos. Uhvati je histeričan smijeh i što god ovaj napravi, ona umire od šege . Pri tom trči kao luda po naslonu ugla, trči oko njegovog rokera, vrti se u krug sa zalogajima u ustima, postane zaista hiperaktivna. Znam da je to poremećaj i ne recite mi sad da to ne mogu bez dijagnoze reći, ali doista u tim danima, ne dopire do nje ni glas ni dodir, samo divlja, trči, smije se kao šašava, navaljuje da ga grli, ljubi, diže mu noge da mu stopalo poljubi pod nevjerojatnim kutovima, stavlja mu silom stvari u rukicu da on dirigira, da fol jede sladoled... I u takvim situacijama smo shvatili da ne pali ni kazna ni batine, ni objašnjenja, samo ih fizički nekako odvajamo do pola 8 i nakon što zaspu, mrtvi padnemo gdje se zateknemo.
Ali počinju je zanimati slova, jako dobro je prihvatila činjenicu da treba nositi uloške iako su joj napravili žuljeve, sad pregovaramo oko posjeta zubaru... u nekim stvarima vidim da je pomalo sazrela.
I upravo u ovom trenu kaže iz sobe da ne može više spavati (nije nikad ni zaspala, igra se u krevetu). Bože pomozi!
_____________________________
Ema, kokola i sreća najveća, 15.10.2008.
Timur, radost mamina, 9.10.2011.