Premišljala sam se, napisati ili ne napisati svoju priču? Pa prevagnu ovo "napisati". Unaprijed se izvinjavam ako je too long, daću sve od sebe da ne bude. Ovako...Ovdje piše"Želimo bebu", akod mene je "ŽeliM bebu", jer MM još nije za to...I tu je sva moja tuga!On kaže, želi jednom, al' ne još (zbog posla, rano je itd). JA milion argumenata: već nam je 30, posao imamo ( i ljde koji nas vole, pa bi pomogli ako zatreba ), ko zna hoćemo li se morati boriti za bebu (pa zašto čekati i izgubiti vrijeme) i još puno toga. A sve se svede na to da ja silno želim mrvicu (kad bi barem MM nešto uživotu želio k'o ja mrvicu, pa da zna kako je to). I silno me strah. Da li će biti odmah? Koliko ćemo čekati? Šta ćemo sve morati proći? I...I to, da li će ova moja sillna želja i strepnja biti smetnja jednom kad bude trebalo da se desi? Eto, strah me je što i želim. Uglavno, znam one priče "strpi se, treba i on to da poželi, muški su takvi, strah i sl", sve znam, ali neću da znam. Nadam se da me bar neka od vas razumije. I da ću sa svima vama s ove teme, kad tad dijeliti priče o tome kako je kad u tibi zakuca, kad vidiš malo lice na monitoru kod čika doktora, kad vidiš malo lice prvi put u svoijim rukama...Da ćete mi reći kako se doji, i šta kad beba dobije pelenski osip? I puno, puno toga...Do tada, imate moju podršku u svakom vašem snu i želji. Do jednog dana kad mali putnik iz daleka bude dobrodošao i od tate. Jer mama se već sprema.
_____________________________
04.11.12. u sami sumrak meni je svanulo