IZVORNA PORUKA: hodajuci simptom
Test pokaže drugu crtu, beta ti izmami suze radosnice, a onda jedva preživiš, jer plod nije tamo gde treba...
Otvaram ovu temu za sve buduće mame i one koje to tako jako žele, da jednostavno, ni ne pomišljaju da su sklone vanmateričnim trudnoćama. Napisaću svoje iskustvo, i nadam se da će nekome biti od koristi, a ujedno, volela bih i da pročitam o sličnim slučajevima, ukoliko ih ovde ima.
Imam petogodišnjeg dečaka, koga smo suprug i ja dočekali nakon četiri i po godine pokušavanja, truda, agonije i svega što je mnogima od vas itekako poznato. Par godina sam koristila zaštitu (kondome), najpre zbog antitela, pošto sam RH negativna, a i zato što sam čekala stalno zaposlenje, da bih drugu trudnoću dočekala sasvim sigurna i bezbrižna. Govorili su: prvo je problem, drugo ide k'o od šale. I bi tako. Ali je šala bila suvišna. Rešenje o stalnom zaposlenju sam dobila 25., odmah smo prestali da koristimo zaštitu, i sledeće menstruacije, jednostavno, nije ni bilo. Test sam kupila na dan očekivane menstruacije, u sred nedelje, u jedinoj, dežurnoj apoteci. Pojavila se neka jadna druga linija, ja se obradujem ko malo dete i odvalim da se smejem, ne verujući očima, da stvarno može da se zatrudni i bez maltretiranja. Odem po još jedan, sad me teta u dežurnoj već gleda kao ludaka, ja joj kažem da se ne vidi baš dobro, ona mi kaže: "Možda je prerano, koliko vam kasni?" Ja se nasmejem i kažem: "Ko je rekao da mi kasni? Ali, ako ćete mi ga lakše prodati, sutra će da mi kasni jedan dan." Drugi test je pokazao istu, jadnu, bledu, ali ipak, drugu liniju. Dođe nekako i ponedeljak, odjurim kod privatnika, uradim betu, bila nešto oko 38. Trudnoća, bez sumnje. Objavim ja to, naravno, nit sam sujeverna, nit znam da ćutim, nit mislim da je trudnoća bolest, pa se treba kriti. Međutim...
Gotovo sve žene u mom okruženju su mi rekle da ne idem kod ginekologa dok mi ne kasni bar petnaest dana, da ne budem primitivna, da se trudnoća u slučaju "dan zakašnjenja" i ne vidi, i da se smirim jedno dve nedelje. I ja se smirim. U stvari, ne smirim se baš.
Posle jedno nedelju dana, nazovem telefonom ginekologa, pitam mogu li da putujem kod svojih na slavu, nekih hiljadu kilometara, busom, na par dana. Kaže: putuj, igumane, pa se vidimo kad se vratiš, nigde ti to neće pobeći. Odem kod svojih i - prokrvarim. Odletim kod tamošnjeg ginekologa, kaže: "S ovom trudnoćom nešto nije u redu, ništa se ne vidi". Sreća, te sam imala nalaz bete, pa me nisu tek tako poslali kući i rekli mi da je verovatno hormonski poremećaj, i da dođem za dve nedelje, kako to obično i biva. U ovom slučaju su mi izložili nekoliko opcija: ili je patološka trudnoća, ili je vanmaterična, ili se sporo razvija, ili je ovulacija bila prekasno, pa se još ne vidi. Kažu mi da odložim put i ostanem da mi ponove betu, ali mene mesto nije držalo i vratim se u Bosnu već sutradan. Doputujem kasno uveče i već ujutru zapucam kod svog ginekologa. Ponovi mi sve isto kao ovi u Srbiji, pošalje ponovo na HCG, i kaže: "Dobro, rana je trudnoća, najviše 6 nedelja, šta god da je, imamo vremena. Uradi betu i vidimo se za sedam dana."
O tome koliko sam vremena imala dovoljno govori podatak da mi je za dva sata pukao jajovod i dobila sam unutrašnje krvarenje, tako da sam za par sati bila na stolu. Operacija je bila klasična, rez ogroman, desni jajovod odstranjen. Oporavak je trajao mesec i po dana. Kažu da su mi jajovodi bili zapušeni, verovatno od kojekakvih upala jajnika, i moguće od tako dugog čuvanja.
Agonija se nastavila. Pola godine pauze do analize krvi u kojoj, hvala bogu, nakon šest meseci nije bilo antitela, i već pola godine konstantnog pokušavanja da ponovo zatrudnim.
MOLIM VAS: Kada vam test pokaže trudnoću, odmah radite HCG i ukoliko je pozitivan, taj nalaz uvek nosite sa sobom. I odmah idite ginekologu. Meni se sve ovo desilo u samo dve nedelje, a ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo da sam put odložila za samo jedan dan i da mi je sve u stomaku popucalo negde na auto-putu. I nikad ne verujte lekarima koji kažu: Ima vremena. Nema ga.