Da Lulu,složiću se sa svime što si rekla.Upravo se trudim biti majka kakva je bila tvoja.Zaista,nikada,ali baš nikada nisam slagala svoje dijete, bez obzira o koliko važnoj, ili nevažnoj stvari se radilo.Upravo to me i jest navelo da otvorim ovu temu.
Nikada joj nisam "uljepšavala" ni one ružne stvari(vakcina,razdvajanje...)jednostavno,objasnim šta,kad i kako će se odigravati i to bude to.Nikada se nisam postavila kao; ona je mala,nema ona pojma,ne zna, ne razumije...I kada je imala 5-6 mjeseci i blejala u mene kao tele,ja sam joj se obraćala kao velikoj curi koja ravnopravno učestvuje u razgovoru.Svaki put se postavim u njenu poziciju i pomislim kako ni ja ne bih voljela da mi se pričaju tamo neke "bajke",da me se gleda u oči i pri tome laže.
Moj neki stav o tome je, da bez obzira kako su mali,oni nisu glupi da ne razumiju šta se oko njih dešava.
A što se ljudi poput mog komšije,sa početka priče,tiče,shvatila sam da jednostavno ne mogu hodati ulicom i učiti ljude da budu normalni.
Jednostavnijom metodom mi se pokazalo da svom dvogodišnjem djetetu objasnim da odrasli ljudi, ipak ,nekada imaju čudan način komuniciranja sa djecom,i da je istina, daleko od onoga što, taj tamo, neki čiko ,u tom trenutku kaže.
Postoji jedna fraza koja me užasno nervira, a to je spustiti se na nivo djeteta
,mislim da se čovjek samo ,može i treba dići na nivo djeteta,i tada stvari u pravom smislu funkcionišu.
Lulu bravo za tvoju mamu,