Ja već dva mjeseca živim u strahu i strepnji,moja Lejla je prvi put imala fras prije 2mj.,mislila sam u tom trenu da je gotovo,najgore kad roditelj ne zna kako više pomoći,trčala sam bosa cestom sa bebom u susret hitnoj da ne gubimo vrijeme i mimoišla se(tako je kad čovjek u panici milsli najbolje),vrištala za policijskim autom jer mi je u glavi bilo da ću tako brže stići do hitne,evo opet iznova plačem,mislim da tu sliku nikadf neću izbiti iz glave,ležali na neurologiji 4dana-sve moguće pretrage napravili,sve uredno,pustili nas kući.Mjesec dana sam bila u grču,puhala čim zaplače,uvijek mi sae činilo da će se zakocenuti,taman se počela opuštati i vraćati normalnom životu kad ono opet.Ovaj put smo je odmah na bok(bilo nas 5oro u kući i svejedno je bila panika,nismo mogli odmah otvoriti klizmu,svako je ponešto radio,ne daj Bože da sam bila sama,ne znam kako bih je i polegla na bok i puhala u nju i skinula je i otvorila klizmu i gurnula joj u guzu),ovaj put smo brže djelovali,znali odmah broj hitne(iako je i prvi put bio broj hitne,policije i vatrogasaca za ne daj Bože u memoriji telefona) i dijete je odmah došlo sebi.Opet bili na dječijoj klinici,svi nalazi dobri,zaključeno da je dijete sklono zakocenjivanju.Rekli da je ona ljuta i huja(ta mi je teorija toliko glupa jer iako ona jeste huja,ne zna ona sa 12mj. kako da se svjesno zakocene) i da samo pušemo.Od tada pušemo svaki dan i bar po jednom izgleda da će se zakocenuti,ali puhnemo toliko jako da je bukvalno pukne onaj zrak jer samo to pomaže,i to nekad i po 4-5puta moramo puhati,a ni voda ni ništa drugo ne pomaže.Dijete koje je samo hodalo po kući(naravno i prije je bila uvijek praćena našim pogledom),sada hoda tako što smo non stop ja ili suprug odmah iza nje,s rukama raširenim ako krene da padne(djeca koja su tek prohodala stalno padaju ali ona ako malo padne odmah se kocene),ustvari ona nema mira i ne hoda već trči(prohodala je sa 10mj.) a meni srce preskače po cio dan.Živim u panici,trebala sam početi raditi ali pedijatrica je rekla da je ne dajem u jaslice iako u njima rade med.sestre(teta čuvalica pogotovo ne dolazi u obzir,bojim se ostaviti je čak i sa rođenom mamom) i da pričekam bar još pola god. Pokušala sam se skulirati jer sam pomislila da su mi u strahu velike oči da se ona možda i ne bi zakocenula ako je pustim da malo zaplače, ali ona zaista čim zaplače ostaje bez daha.Od pedijatara nisam baš neki pametan savjet dobila osim tog puhanja(koje ne pomaže ako nije baš jako,i rekla bih baš šokantno puhanje iz sve snage),na netu ništa nisam našla osim odgovora mama sa ove teme.Čini mi se da moje dijete zapravo ne zna više plakati,pitam se postoji li neki način da se dijete "nauči plakati" bez da guta zrak bar kada bude veća i svjesnija.Iako je ona jako pametna,milsim da je još mala da skonta neke veće stvari.
Elem,izvinjavam se što se ovako raspisah po tuđoj temi ali voljela bih da dobijem neki konkretan savjet.Mislim da ovo više nije normalno koliko nad djetetom strepimo jer ona će kad tad morati da nauči da se dočekuje kad pada,moraće naučiti da ne može plačem prisiljavati njenu jadnu sestru da trpi što se ona kocene i da joj mora dati sve što dohvati jer ona hoće baš tio isto.Ne znam, žao mi je bebe,žao mi je i Lamijice koja ima samo tri god a sve ovo proživljava(zamislite kad ona jadna čim lejla zaplače,viče "mama puši,zoji hitnu,Jeja ne smije pakati" i sl.Žao mi je i sebe i supruga jer smo postali zatvorenici skupa sa djecom,bojimo se izaći vani(kad izađemo zato što moramo, ja ili on,nikad oboje,onda strepimo šta se dešava u kući,hoće li se dijete zakocenuti)...
Samo jedan savjet draga za tebe,koji sam ja naučila iz svog ružnog iskustva,ne dozvoli da ti se dijete zakocene jer fras je nešto najstrašnije što sam vidjela u životu a da ne pričam o tome koliko je nezdravo i opsano svako takvo stanje jer svaki put dolazi do prekida dotoka kisika do mozga.Puši jako u dijete da se ne zakocene,svom silinom da se ono trzne.I to kaod se dijete trzne je strašno vidjeti ali bolje i to nego da se zakocene.A ako ima još neko savjet neka nam piše.