Došla je kao kakva hinja, ušunjala se u mene neosjetno i podmuklo.
U petak, 12.03.2021. godine, došla na posao kao i svako prethodno jutro vesela i čila, još od same pomisli da je petak, energija je rasla. Napravim kafu sebi kao i svako jutro i sjednem za svoj radni stol lagano se upuštajući u posao.
Nešto mi nije ok, nešto mi fali, nešto mi nije uobičajeno. Okrećem se oko sebe, Boga mi sve na svom mjestu, sve tu, ali meni nešto fali. Nekih pola sata po dolasku na posao skontam da mi kafa ne miriše. Prinesem šoljicu, pomirišem, ništa. Otpijem gutljaj, ništa. Samo toplina niz grlo.
Pale se sijalice u glavi, to je to. Zovnem direktora, reko tako i tako, kaže pravac ambulanta i ne misli ni o čemu samo o sebi, jasno?! Naravno, jasno!
Odem u ambulantu, odmah me testiraju i kažu idi kući čekaj rezultate.
Dođem kući, dočekam djecu iz škole sa informacijom da sam možda pozitivna. Bože moj njihovog straha u očima nikad neću zaboraviti.
Ništa, sve je ok, ukoliko budem pozitivna vi ćete fino u sobu, nema grljenja, nema maženja, odvojeno ćemo jesti i to je to. Brzo će proći. Govorim ja njima smirenim glasom, a u meni sve vrišti.
Helem, odoh ja za svaki slučaj dezinfikovati wc, kao početnu tačku mogućeg virusa.
Uzmem domestos, zeleni i ožeži po sanitarijama. Zatvorim vrata da ne ide smrad domestosa po stanu. Ribam ja ko svi sretni, tek u neko doba muž na vrata: "Ti nisi normalna, zgrada se usmrdila a ne stan od domestosa, ostavi to odmah hoćeš da ti od te hemije nešto bude a ne od korone!!!"
Vjerovali ili ne, znate kako domestos smrdi, ja ga uopšte osjetila nisam.
Navečer mi jave - pozitivna.
Prva dva dana nije bilo nekih promjena u zdravstvenom pogledu, osim tog gubitka mirisa i okusa. Mislila sam da će to biti to. Jes malo sutra.
Treći dan počinjem kašljati. Iz početka vrlo malo i blago, a kako koji sat je prolazio kašalj je bivao sve gori i gori.
Četvrti dan odem na kontrolu u kovid, moram snimiti pluća. CRP je uredan, ali dr. je čula nešto na plućima.
Snimak - upala desnog krila. Uključi mi antibiotike: Doksicilin, aspirin, C i D vitamin. Kontrola za 3 dana.
Sedmi dan na kontroli, obostrana upala pluća. Mijenja mi antibiotike, uključuju mi Xiclav. Interesantno, nikad nisam imala temperaturu.
Sada već ležim, teško se krećem, nemam snage, disanje je kratko i otežano. Kažem mužu imam osjećaj da kad ležim imam trokrilni ormar na prsima, a kada ustanem, taj ormar se prebaci na leđa.
Psiha mi je na vrlo tankim nitima, jer me djeca stalno dozivaju iz sobe, pitaju kako sam, vire kroz vrata, pišu poruke, a ja bih samo da ih grlim, da ih mirišem. A kako kad nemam ni miris ni okus ni snage ni ništa.
Užas.
Bini me pita da li može ona da napravi hljeb, naravno zašto da ne, kontam nek se dijete zanima, neka skrene misli, s druge strane pričat će samnom iz kuhinje, ja ću joj govoriti šta da stavi a ona će praviti.
To je znači 10-ti dan.
Miriše mi hljeb. Hmmmm... Miriše mi hljeb?! MIRIŠE MI HLJEB!!!
BINI, IZGORE TI HLJEB!!! Neće mama ne brini. Ali miriše mi hljeb! Neće mama, sjedim pored šporeta pratim. Bini, miriše mi hljebbbbb!!! Tek onda je skontala šta joj govorim. Dijete je počelo vrištati kao da sam dobila bingo.
Kako je ona zavrištala, tako su i ostali dotrčali i počeli vrištati.
Početkom mjeseca sam kupila osvježivač za prostoriju, miris mora. Natjeram se i ustanem i sačekam da prsne aparat. Ne sjećam se kad sam se toliko obradovala mirisu mora. Vraćao mi se miris.
Hljeb koji je još uvijek bio vruć imao je najljepši okus na svijetu.
Pozovem doktoricu na telefon i tako joj kažem da mi se osjetila vraćaju, kaže super znači antibiotici djeluju i kreće na bolje.
Kontrola za 2 dana.
Ponovo radim sve nalaze, CRP odličan, krvna slika malo lošija ali ništa strašno. Pluća se još uvijek čuju da "pjevaju" ali manje nego prije. Pratiti stanje. Saturacija 97 odlična.
Zovu nas iz ZJZ, ako niko nije razvio nikakve simptome, možemo izaći vani.
Kažem djeci da idu vani, neće. Kako nećete, kažu idemo samo s tobom. Kad ti kreneš idemo i mi.
Tako je i bilo, spremimo se i izađemo vani.
Tek kad smo bili na zraku, sva zamotana i umotana kao Božićni poklon, ohrabrim se i zagrlim djecu.
Stajali smo na sred ceste zagrljeni sve petoro.
Osjetila sam malena srcad kako lupaju.
Mini me samo upitao da li ću biti dobro, naravno da hoću.
Narednih mjesec dana mi je trebalo da se oporavim da mogu ići na posao.
Iskreno i dan danas imam problema sa disanjem, snagom i primjetila sam da mi je uticalo na mozak u smislu da mi se dešava da ne registrujem neke podatke. Npr. čitam poruku ali je ne registrujem, kao da i nisam pročitala. Onda se nakon par sati kao sjetim da sam imala neku poruku, pa se ponovo vratim i pročitam. Kažu da je to normalno.
Prije prve doze vakcine, radila sam antitijela koja su iznosila 2,3 toga nečega.
Prvu dozu Astra Zeneca primim krajem augusta.
Ponovim nalaz antitijela krajem septembra, zakucala aparat. Kaže dr. aparat mjeri do 100 antitijela a vi imate 100++
Drugu dozu primim krajem oktobra.
Mirna sam narednih pola godine.
Onaj bol, onaj strašni osjećaj bez mirisa, bez okusa, ona razdvojenost od djece i muža, ne mogu uporediti ni sa bilo kakvim bolom.
Ni najgorem dušmanu ne bih poželjela da prođe ono što sam ja prošla, a prošla sam odlično kakvih slučajeva ima.
U tom istom periodu pozitivne mi bile obje sestre, sestrična, babo. Ali preživjeli smo hvala Bogu.
Otac mi je bio kritičan, sa težom upalom pluća i jakom temperaturom, ali starija sestra i njena kćerka su ga održale živog.
Porodica, to je najbitnije. U svemu tome, najveći lijek nam je bila porodica, složna i jedinstvena, kad smo prkosili boleštini zajedno i uspjeli.
Čuvajte se ljudi.
_____________________________
25.03.2004. rodila se moja Bini
24.12.2009. rodio se moj Nane
19.08.2014. rodio se moj Mini
