Mislim da beba jednostavno nije naviknuta na određeni ritam u svom životu, pa tako i njena potreba za nečijim prisustvom je samo potreba da ne bude sama - opravdana naravno.
Ali potrebno je da ti sama odlučiš da li želiš bebu kojoj ćeš se posvetiti 24 sata, ili bebu kojoj ćeš odrediti ritam života, i dopustiti sebi bogdu slobodnog vremena za druge stvari, ili za odmor.
Pustiti bebu da plače, a bez prethodne odluke da želiš promijeniti stvari nije baš dobra ideja. Trebala bi znati tačno kada ono jede, pije, spava, igra se sa tobom i kada ima samo njeno vrijeme.
Kada kaže "samo njeno " vrijeme, mislim na to da postoje igračke, crtani filmovi, muzika (to je kod moje kikice palilo), sa čime bi ona uživala u svom svijetu, i otkrivala sama nešto novo.
Naravno to vrijeme kada bi beba bila budna sama, ne treba da bude iskorištavanje istog, na uštrb nje, nego po 15-20, minuta, da bi se kasnije sa vremenom i mogućnostima proširivalo.
Maryam Amina danas sa 3 godine ima sat vremena svojih, a to je prije dnevnog spavanja i prije noćnog spavanja, kada je vrijeme rezervisano za njeno samostalno igranje .
I mogu reći da sam zadovoljna tempom koji joj je, neki će reći nametnut, ali meni je OK.
P.S:Da li da plače? Stara sarajevska babica (i ja sam to predanje čula-možda nije tačno ali ...) je rekla: možete pustite bebu da plače 10 minuta, (naravno ako nije bolesna, mokra, gladna, žedna), i poslije tog vremena će sigurno ili zaspati, ili naći nešto da se zanima.
Ja sam ovo primijenila samo jednom i upalilo je...dijete se počelo zanimati sa spoljnima svijetom kroz prozor gugutanjem.
_____________________________
"Ja jesam siromah i samo snove imam. Pred noge tvoje polažem ih. Nježno gazi, jer gaziš po snovima mojim.“
W. B. Y