I mom mm-u i meni je ovaj naš zajednički brak-drugi brak. On nema djece iz prethodnog, ja imam sina koji živi zajedno s nama i mi imamo jedno zajedničko dijete. Meni lično se sviđa i odgovara mi odnos koji imaju moj sin iz prvog braka i moj mm, koji je jako tolerantan i pažljiv, ali ponekad, moram priznati, a valjda kako je i dijete u pubertetu, pa zna baš biti i bezobrazan, neposlušan, tvrdoglav, ne samo da mene iznervira, nego primjetim da i mm nezna šta da radi. S jedne strane, ne želi da se ja sekiram, a s druge strane se plaši da ga dijete pogrešno ne shvati i da ne stvori neku pogrešnu sliku o njemu, pa je on u takvim situacijama, u pravilu neutralan, mada bih ja lično voljela, a i dajem mu za pravo da reaguje u nekim situacijama, naravno, isključivo razgovorom i savjetima, jer je zajedno sa mnom staratelj tog djeteta, živimo pod istim krovom, mi smo jedna porodica.Iskreno mislim da je mom mm-u najteže. Inače, moj sin redovno viđa svog oca, stalno komuniciraju, kontaktiraju, viđaju se i to vrlo često (tako žele obojica, a ja nikad nisam imala ništa protiv). Što se tiče upoređivanja, ako sam dobro shvatila, moj mm nikad ne spominje bivšu, niti ima bilo kakav kontakt s njom, ta osoba kao da nikad nije ni postojala u njegovom životu (doduše nisu nešto puno ni bili u braku), a ja, iako će ta spona među nama uvijek postojati-naše dijete, neko bi rekao uvijek će nas vezati, takođe nemam nikakav kontakt sa svojim bivšim mužem. Moj sin je dovoljno odrastao da mu ja kao posrednik tu više ne trebam. Tako da imamo jako tolerantan brak, koji smo zasnovali na iskrenosti, priznanjima i ljubavi iskrenoj i dogovoru: prošlost je nešto što je iza nas, nešto što treba što prije izbrisati i zaboraviti, nešto što da je vrijedilo, vjerovatno bi i trajalo i ne bi postalo dio prošlosti. A nešto što nije imalo svoju vrijednost, ne treba ni spominjati, nije vrijedno spomena. Prema tome, budućnost je ono što zanima mene i mog muža, naš zajednički život i naša djeca.