Žao mi je što mi je trebalo da dobijem svoju bebu da bih shvatila gdje sam pogriješila.

Draga prijateljice, 

 
Od kada si dobila bebu, naše prijateljstvo je u maloj kolotečini. Dugo sam mislila da si ti kriva... Ali nedavni događaji su me natjerali da shvatim, da je zapravo problem bio u meni. Dugujem ti izvinjenje. Nekoliko, zapravo.  

Za početak, žao mi je što sam došla da upoznam tvoju bebu, bez neke hrane, kako bih ti olakšala. Što je još gore, kada ste me pitali da li sam gladna, odgovorila sam sa „pa i jesam“ i dozvolila vam da naručite picu. Razumijem ako više nikada ne poželiš da razgovaraš sa mnom o ovom očiglednom dokazu bezosjećajnosti, i obje znamo da taj sebičan trenutak nije bio jedini put kada sam uprskala.

Tu je bila i moja objava na Instagramu, ona na kojoj Kikiriki (moja kuca) i ja nosimo odgovarajuće majice #mama i #beba. Sada shvatam da imati psa nije kao imati dijete. Ne možete staviti bebu u kavez i ostaviti je osam sati samu, a ne možete ni platiti strancu 20 dolara da šeta vašu bebu oko bloka sa čoporom drugih beba (OK, možda možete, ali verovatno ne bi trebalo). 

Osim toga, štene vam neće ugristi bradavicu (ako to uradi, radite nešto veoma pogrešno). Takođe obećavam da ću prestati da nazivam priče iz mog nedovršenog romana „moja djeca“, jer želim da mi barem nekoliko stvarnih mama i dalje budu prijateljice.

Žao mi je što sam se, kada si mi pričala o svojim bolnim bradavicama u sebi zgrčila i pretpostavila da mi se to nikada neće dogoditi. Trebalo je da odem kući, da nježno poljubim obje bradavice, da im se zahvalim na njihovoj odanosti i da se emotivno pripremim za dan kada će i one biti uvučene u pumpicu za grudi i momentalno pretvorene u službu novog malog bića.

Žao mi je što sam otkazala naš odlazak na kafu u posljednjem trenutku. Nisam shvatala koliko ti je potrebno da izađeš iz kuće i uspostaviš kontakt sa spoljnim svijetom. Nisam shvatala da si se radovala izlasku cijele nedelje, obećavajući sebi da će sve biti u redu ako samo uspiješ da preživiš do nedjelje. Nisam znala da si provela cio dan spremajući sebe uz sve obaveze oko bebe, i da si se osjećala krivom što si se tuširala dok je ona plakala. Nisam znala da si stavila maskaru prvi put nakon porođaja. I da si zbog moje poruke "ipak ne mogu danas" sat vremena plakala. Nisam razumjela koliko si se u tom trenutku osjećala usamljeno i napušteno, ali da sam samo odvojila vreme da razmislim o tome, vjerovatno bih to mogla da shvatim.

Dolazak bebe u naše prijateljstvo promjenio je mnogo stvari, i ubjedila sam sebe da je problem u tebi jer si postala nedostupna. Ali nije bilo tako. Uvek sam znala gde da te nađem – kod kuće sa sićušnim čovjekom koji koristi tvoje tjelo kao teretanu u džungli – i trebalo je da budem tu za tebe.

Kada bih mogla da vratim vrijeme, voljela bih da sam bebu držala malo duže da bi ti mogla da odvojiš koji trenutak za sebe. Trebalo je da odem u kupovinu, ili da ponudim da pričuvam bebu kako biste ti i tvoj dragi mogli da odete u šetnju i da se držite za ruke. Trebalo je da te nazovem svakih nekoliko dana, da te pitam kako si i ponudim pomoć.  

Žao mi je što mi je trebalo da dobijem svoju bebu da bih shvatila gde sam pogriješila. Trenutno, zaista bi mi dobro došla dremka, topli obrok, rame za plakanje i dobar prijatelj da podjelim radost.

S poštovanjem,  

Pokajana i osvješćena nova mama

Ainsley Doty

Sa todayparents.com odabrala i prevela Ringeraja.rs