acudesa
|
Ja ih imam milion za napisati, ja vazda padam, naročito na stepenicama Neki dan sam se izvrnula ispred svekrve koliko sam duga i široka. Meni je najsmješnije što je to meni postala rutina, svakodnevnica-a raja oko mene u panici da se nisam povrijedila. (sad će neko reći-anksiozna ) Jedan od smješnijih je: Poslala mene mama po tepsije kod komšinice, zgrada preko puta, obukla cura štikle, prvi put i laganini-učim hodati u štiklama (kontam, mala razdaljina, ne može mi ništa biti, aha)...uzela ja tepsije, žena stanuje na 3.spratu i taman što je ona zatvorila vrata, meni zape peta od štikle i HOPPPAAAA-tepsije ispred mene, ja za njima klizeći...klapaju tepsije preko svih stepenica, a ja ispružila i ruke i noge pa za njima...kad sam "prizemljila" ne mogu sebi doć od šoka šta se desilo....vidim ništa, čitava sam....ustanem, tepsije pod ruku, pa ko po jajima nastavljam hodati. Kako silazim do prizemlja, ljudi otvaraju vrata i u čudu gledaju u mene: ŠTA TO BI? (a, ja nevino pogled prema gore, ko fol u "izvor buke" : nemam pojma, nešto lupi ..bjež jadna kući, nisam pokušala opet štikle pronosati 2 mjeseca.... -Jednom sam žurila na ispit, kasnim...niz stepenice fakulteta, ispit prebačan u drugu salu, a ja salto na stepenicama...pravo u blato, bila sam ko mala ...poljepljena blatom, malo se trehni pa na ispit (položila ga to je najvažnije ) hajde dalje, reallove, ti prva
_____________________________
...iskrica u oku, toplina u dodiru, sunce u osmijehu..čine da se osjećam sretnom, dušo mamina:) Odjednom je sve dobilo boje...
|