Moj termin je bio 27.10.2005. godine, i do tog datuma ja sam se snabdjela kojekakvim skriprtama, od začeća djeteta, do postporođajnog perioda. 26.10. oko 23,00 sati kada sam legl osjetila sam da me stomak polahko počinje boljeti, da bi oko 23,15 sati morala ustati jer sam osjetila da su počele kontrakcije, ali svakih pola sata. u 01,00 sati otišla sam u toalet, i vidjela krvavu sluz na unutrašnjem vešu. Odmah sam otrčala do računara da protabirim šta to tačno može značiti...POROĐAJ, a šta drugo.
S obzirom da sam već desetak dana prije bila spremila torbu, dogovorila sam se sa mužem da ne idemo u bolnicu dok kontrakcije ne postanu česte do 5 minuta.
Boljelo jeste, ali tu je bila i ona doza straha i nesigurnosti- da li ću ja to uspjeti.
oko 05,30 smo se spremili i išuljali iz kuće, ali od moje mame još niko nije pobjegao. sjećam se da je ostala na prozoru, mašući nam. a ja se nešto raznježila i počela plakati...ah mi žene.
Kada samo došla u bolnicu pregledala me je dežurna doktorica, medicinska sestra mi je uzela lične podatke, i konstatovale su da sam otvorena samo tri prsta. Ali pošto je trebao da muž prisustvuje porodu, rekle su mi da će me poroditi šef te gin.sale na Koševu (dr.Begić), a meni bilo u tom momentu svejedno, stvarno je svako dva - tri minuta boljelo. odjednom me je safatao neki smijeh, mogla sam se smijati kao luda (jadnica valjda od straha). oko 06,30 sati sam se popela u sobu za pripremu, i tu sam dočekala ženu koja se previjala od bolova, mene još nije tako boljelo. oko 07,30 su mi odradili onu glupu cjevčicu, te sam posjetila toalet- olakšanje.
Doktor je došao oko 08,00 sati, i tada mi je probio vodenjak, rekao da me priključe na infuziju, te sam umarširala u salu, legla na tvrdi krevet, naravno na stranu, tako da mi je pibo visio, i ruka mi je otrnula. a BOL--joj al bolil. Moj mužek je bio - svaka mu čast, ja bih se rasplakala da se on morao porađati, a i da se derao kao ja.
Doktor je vodio porođaj, i govorio još samo malo, guraj, a ja jadna prava mala lršavica, govorim da nemam snage, a on opet još samo malo guraj. Ja jadna ja kada mi se babica svom snagom pružila po mom somaku. rekohz sebi gotovo je umirem. Vrištim u sebi : "glupačo silazi sa mene, umrijet ću".
u tom momentu kada su mi rekli još jednom, i s tom grdosijom na svom stomaku, prošaputala sam : "ne mogu više".
Valjda je i Bog providio meni, i u tom momentu sam je čula kako vrišti.
HVALA BOGU moja kikica se rodila.
Mala kikica se rodila