Ja sam prije više od godinu dana pročitala knjigu "Tajna" po kojoj je i napravljen dokumentarac. Onda sam počela malo da kopam i tražim sličnu literaturu i, vjerujte, naišla na brdo toga. Još su mene leđa uhvatila, stalno u kući bila, jedino sam izlazila na fizikalne terapije, pa uskoro me, naravno, depresija uzela pod svoje. Kad sam počela da čitam te knjige, bukvalno sam se silila da se pridržavam onogo što piše u tim knjigama, pa koliko mogu. Naravno, ne svega. Govorila sam sebi: zdrava sam, ne boli me, sretna sam, vesela sam...
Kao što je Lady Blue navela, treba biti realan i ne težiti za nečim što je nemoguće, ali vjerujte mi, možete poboljšati kvalitet života. Ja sam oduvijek bila neko ko se ne zna obradovati nešto posebno; evo npr. kad sam diplomirala-samo sam slegla ramenima i rekla: pa OK, prirodan slijed stvari, učila pa završila. Ali poslije sam počela da uživam u životu, radujem se sitnicama, ljudi obično kažu da "isijavam nečim", a to je sam zato što se više smiješim svima, što sam ljubazna pa su i drugi ljubazni: valjda ljudima nezgodno da budu drski kad sam ja sva med , ali moram priznati-dobra fora.
Bit je, znači: naučiti biti zadovoljan sitnicama i vidjeti sve ono što je lijepo i dobro, a ne samo preći preko toga kao da se samo po sebi podrazumijeva