|
jasmin -> Nasa rr proza (26.4.2010 18:23:00)
|
Drage moje,trazila sam slicnu temu i nasla sam samo `Moja pjesma`.
Nekako sam dobila ideju da imamo temu u kojoj cemo pisati prozu,nesto od cega mozemo imati koristi,ne samo mi forumasice,nego i nasa djeca,neki citatelj ili pak neko kome zatreba ideja za pismeni sastav.
Ako moderatorice smatraju da je tema suvisna,neka je uklone.
Unaprijed se izvinjavam [sm=rozica.gif].
Evo jedan moj tekst...
"Sjecanje na nenu"
Lezim u sobi i gledam u zid ispred sebe.Na zidu slika medinskog harema.Sjecam se...nena je imala istu u svojoj sobi,samo druga boja.Eh, koliko sam samo puta prenocila kod moje nene.Dolazila sam s radoscu znajuci da ce mi kod nje uvijek biti lijepo i zanimljivo.A i ona je voljela moj dolazak.Ako bi me nekad nesto sprijecilo da dodjem,ona bi nazvala i potiho upitala:
-"Pa sto ne dodje?"
-"Doci cu,insaallah,i meni je neobicno."-smirivala bih nekako nenu.
Kako je samo znala lijepo da kuha.Cijelom se ulicom sirio miris nenine corbe.I kad si najsitiji,mozes je jesti.Cutila bi i kuhala.Ponekad se priblizi prozoru,pogleda niz ulicu,odhukne i vrati se peci.Onda nesto prozbori.
-"Sta velis,neno?"-upitam je pazeci da ne smetem njene misli.
-"Ha,sine?"-trzne se nena.
-"Rekla si nesto?!"-prisjetim je.
-"Ma ugrijalo,sceri,bas ugrijalo.Ni naroda nema,sve po hladu."
I opet ona krene za svojim poslom.Gledam njeno njezno lice,cisto,
neizborano.A kako da ne bude cisto kad se,najmanje pet puta dnevno,umiva abdestom.Pratim joj svaki pokret i jedva cekam da probam ono sto me jako privlaci mirisom.Prekinem je na trenutak znatizeljnim pitanjem:
-"A nenooo...sta si stavila u tu corbu?Asli mirise!"
-"Svasta,sine,svasta."-to bi bio sav njen odgovor.Ljubomorno je cuvala
mirise njenog jela da,eto,negdje drugo tako ne zamirise.I postovala sam tu njenu odluku.Nek mi zamirise samo kad kod nje dodjem ili se nje sjetim.Pa onda nena sjedne da samo malo odmori.Sjedi i gleda u store jesu li ciste.Zatim pogled baci na cilim,i onda ga zadrzi na cvijecu.Nek joj je sve na mjestu,nek je namirno,bahnuce neko.I tako bismo nas dvije polahko ulazile u noc.Nena je vec vidljivo umorna.Samo da joj je da se spusti u mehku postelju,da zazmiri i utone u dubok san.Jacija u one ljetne dane bude pokasno,ali nece nena zaspati dok je ne klanja.
-"Jel ucio hodza,sine?"-upita nena.
-"Nije,neno,i ja cekam da zauci."-odgovorim joj.
-"Eh,sceri,tamam dok on zauci,mogu ja klanjati sunnete,jelda?!Pa kad izuci,onda cu farze."-kroz blagi osmijeh veli mi nena.
Od srca joj se nasmijem na njenu dosjetku.I ubrzo zauci ezan.Klanjamo jaciju i krenemo s pripremama za spavanje.Kad legnemo spavati pocinje onaj dragi mi dio boravka kod nene.Dovoljno je bilo samo jedno moje pitanje,a nena,iako umorna,zapocne pricu iz svoje mladosti.Ja cutim i s uzitkom je slusam.Kao da gledam sve te brezuljke o kojima prica.Kao da diram krosnje sto se njisu u njenim pricama.Kao da potok zubori dok ona govori.I onda ona tiho zavice:
-"Hajmo,sceri,spavati."
-"Hajmo,neno."-velim i strpljivo iscekujem jos jedno jutro.
|
|
|
|