Ja sam i jedno i drugo, i mama, ali bogami i čekalica. I zamalo pa sam duže bila čekalica nego mama, tako da vrlo dobro znam kako je i jednima, i drugima. Nekad, kad pomislim kako mi je bilo dok sam čekala svoju bebu, i kako sam, priznajem, ljubomorna bila na sve mame ovog sveta, a posebno kako sam bila ljuta kada sam nailazila na činjenice da, žalosno, ali tačno, svakakvi skotovi mogu da dobiju bebu i budu majke, a neko ko bi sve na svetu dao za taj osećaj, ne može o tome ni da sanja, a da ga unutra nešto jako ne zaboli. Zato i sad, ponekad, uhvatim sebe kako mi je malo neprijatno pred vama koje još uvek čekate, osećam se kao da sam vam nešto uzela, jednostavno, bude mi teško što ja imam nešto što vi tako jako želite, pa osetim krivicu.
ALI!!!
(Sad zamislite, kao u svakom mjuziklu, posle dosadnog i patetičnog uvoda, ubrzan takt i gomilu plesača, kako jure na scenu!)
NIJE SVE BAŠ TAKO!!!
Postoje mnoge stvari na kojima mi, mame, vama čekalicama zavidimo! Od slobode da jedete, spavate, idete i vraćate se kad god hoćete, preko dobrih linija, o da, i grudi, stomaka, pa sve do onog famoznog vođenja ljubavi kad god vam padne na pamet!
POZIVAM SVE MAME,
STARE I MLADE,
CRNE I PLAVE,
VESELE I TUŽNE,
LEPE I RUŽNE,
NAŠMINKANE I ZAROZANE,
DOBROĆUDNE I OŠTROKONDŽE,
INTELEKTUALKE I DOMAĆICE,
ALJKAVE I SPREMAČICE...
DA NA OVOJ TEMI PIŠU SVE ŠTO IM NEDOSTAJE IZ PERIODA KADA SU BILE ČEKAČICE, I SVE ŠTO IH IZLUĐUJE OD KAKO SU POSTALE MAME!
Nadam se da nisam usamljena u želji da popravim raspoloženje dragim budućim mamama i da će ispod ovog posta biti mnogo duhovite histerije, nas napaćenih roditelja.