MaminaBeba -> RE: Da li abortirati ili ne? (12.1.2013 17:38:08)
|
Kad sam se udala 2009 god. imala sam 20 godina. ZavrÅ¡ila sam prvu godinu fakulteta, upisala drugu. Nisam ranije nikad radila, a moj muž Äim je dobio siguran posao, odmah me oženio, doduÅ¡e živjeli smo u zajednici prvih 6 mjeseci. Meni je bilo sasvim prirodno da kad sam se udala, odmah i zatrudnim. I tako je i bilo. Nakon tri mjeseca, ja ugledam plusić i budem najsretnija na svijetu, a i muž. Nisam nikad pomislila na nezavrÅ¡en faks, na moju nezaposlenost, na to Å¡to nismo tada imali stan. Za vrijeme trudnoće krenula sam na drugu godinu fakulteta, a kad sam rodila, Å¡kola je stagnirala. Ja sam se svome djetetu posvetila maksimalno. Preselili smo u garsonjeru, koju je moj svekar kupio MM, i savili smo ljubavno gnijezdo tu. Moj sin je Äini mi se bio najvoljenije, najpaženije dijete. Nisam se odvajala od njega, dojili smo dvije godine, bez mene nikad nije proveo ni sat vremena. Jednostavno ja sam od onih straÅ¡ljivih i paranoiÄnih majki i ne mogu sebi pomoći. Nakon skoro dvije njegove godine, ja shvatim da sam pomalo umorna od svog pretjerivanja, i da je vrijeme da se ponovo vratim Å¡koli, možda se zaposlim i posvetim viÅ¡e malo sebi, jer moj djeÄak je već momÄić pravi. Zaposlim se, odradim pripravniÄki, već sam poÄela da se opuÅ¡tam, da se osjećam i mamasto i isto vrijeme shik i da se zabavljam ponovo sa mojim dragim mužićem i hop! Desi se meni druga trudnoća! Ni u najluÄ‘im snovima nisam mogla pomisliti da će se meni desiti, Äuvali smo se, pazili i eto opet bebe! Nisam mogla doći sebi, Bože oprosti kad se sjetim koliko sam plakala, koliko sam se sekirala, sad bih sebe oÅ¡amarila. Raznorazne filmove sam razvijala u svojoj glavi, nekakve crne misli.. Nisam bila spremna psihiÄki, fiziÄki, materijalno, ma nikako. Naravno odmah poslije saznanja da sam trudna, poslodavci su mi dali papir o položenom pripravniÄkom i Å¡up kartu. Ja sam se pitala gdje ću dvoje djece u stan od 30 kvadrata, treba mi toliko stvari za joÅ¡ jednu bebicu. Milion stvari me morilo, pa i do toga kako ću roditi, jer sam imala težak porod sa prvom bebom. Pa onda kako neću moći voljeti drugu bebu kao svog J, kako ću stići da se posvetim oboma, kako ćemo finansijski izgurati. Dignemo kredit i kupimo stan duplo veći, pomognu nas malo moji, malo muževi, evo stan je pri kraju i za par dana ćemo preseliti. Ja sam osmi mjesec trudnoće sada i svom djeÄaku priÄam kako će doći njegova seka, njegova vjeÄna drugarica, kako ćemo je paziti, ljuljati, ljubiti, kako ćemo se s njom igrati i sretna sam! Samo sam jednom u svom bunilu spomenula abortus, a moj muž je zaplakao kao malo dijete.. Te suze su mi sve rekle, a ja molim Boga da mi oprosti Å¡to sam u bunilu i pomislila na to. Uskratili smo sebi mnogo toga, da bi pružili svojoj djeci ljubav, a kroz ljubav će doći sve drugo. Ne bojim se naÅ¡eg sutra, ako Bog da, neće mi biti gladni i žedni, a ostalo će sve po sebi doći samo. Ne bih mogla živjeti sa grižom savjesti da uradim abortus. Nikad sebi ne bih mogla oprostiti i psihiÄki bi me slomilo, da svjesno ubijem biće koje je nastalo iz ljubavi. Napisah ja roman, ali ima tu i ovih trudniÄkih hormona. [sm=smiley1.gif]
|
|
|
|