Anoniman
|
Mlada sam, udata, žena... Volim ga, da, volim mnogo svog muža. Ali da li samo moja ljubav prema njemu može da me usreći, nas oboje, iskreno? Ne želim reći da on mene ne voli, ali osjećam da me ne čuje. Ja sam mlada žena, željna nježnosti, pažnje, ali one iskrene. Željna da me privije uz grudi, a ništa ne pita kad mi je teško, da me pomazi usput i slično tome.. Krhka sam i željna toga svega. Da, predstavljam se: ja sam heroj u kući, neko ko se trudi da nikom ništa ne nedostaje, raspoređujem budžet i trudim se da sve držim pod kontrolom, a dubina moje duše odaje krhkost i sve veću potrebu da to neko cijeni i prepozna. Da, on, baš on. Ne mogu reći da ne dobijam poljupce i zagrljaje, ima toga, ali kod njega se to sve svodi na neki tip zafrkancije, nekih nadimaka upućenih meni kao da sam mu jaran, a ne žena željna nježnosti. Ne sjećam se kad je sam inicirao onaj čin među nama, uvijek sam to ja, a i sam taj čin počne i završi u nekom zezanju i njemu očito nije do toga skoro pa nikad jer sam uvijek ta koja to inicira kao nešto što je potrebno meni. A on hladan, mislim da sam samo jednom ili dva puta vidjela u njemu to želju za 5 godina braka. Te zafrkancije i suviše previše mi udara u glavu polahko i pored svega toga postajem prazna u duši. Treba mi muškarac i neko ko će me pomaziti iskreno, u čijim očima ću vidjeti tu toplinu i ljubav, strast, treba mi da me obraduje nekim sitnim iznenađenjem, da jednostavno pokaže da zna da postojim i da misli na mene, a ne da sve to moram čitati iz zafrkancija, iz činova ljubavi koje sama iniciram. .. Jesam, rekla sam mu to i često mu kažem da mi treba iskrena nježnost i dobijem odgovor, opet kroz zafrkanciju, da će on meni pružiti sve i da mi pruža, da je nježnost tu kao i ljubav.. Sve je to kroz neke zafrkanstske nadimke i riječi. Opet izostane ono nježno i iskreno.. Da li kao žena previše tražim, ne znam... Tako sam usamljena i vremenom praznija iako ga kraj sebe imam.. I iako ga mnogo volim.. Svaki puta kada pomislim da on ipak ne osjeća možda ljubav, zažmirim i prepadnem se od boli, povrede, saznanja.. Da li će moj život proći u ovom iščekivanju ili ću postati još krkija i željnija pa se usred toga i slomiti? Da li sam ja rob njegove ljubavi, ustvari svoje potrebe za njegovom ljubavi? Moj me muž ne shvata, to je očito jedina istina. Da li su tome kumovali svi problemi koje smo imali, a koji i sada postoje samo im ne dozvoljavam da isplivaju. Čuvam u sebi, ??? , ne znam. Zajednica je teška i mnogo uticaja ima... Ja sam samo žena i tako mi malo treba, tako malo.. Zašto mu je teško da shvati.. Prazna sam, nervozna, u iščekivanju. A život prolazi.. Plače mi se..
< Poruku je uredio Visnja RR -- 30.6.2014 15:45:40 >
|