|
stoic -> RE: problemi sa dojenjem... (23.10.2012 10:13:17)
|
Lulu, prvorotka sam. Ali starija (neki dan napunila 32 godine), pa sam daleko sigurnija od sebe od mlađih prvorotki, barem većine njih.
Dojenje ne mrzim stalno..... Bude krasnih dana. I onda se desi da zaboravim na sve minule probleme.... Sasvim rasterećena..... No, on počne da zeza....
Lejla Ka, hvala puno na odgovoru. Nije da ja očekujem da mi pomognete, već 4 mjeseca pokušavam sama sebi pomoći, no izgleda da je situacija takva kakva jeste. Dojim na zahtjev, ali ne vadim sisu čim zaplače nego prvo moram da budem sigurna da je stvarno gladan (upravo zbog tog odbijanja, da ne bih bila naporna). On u pola problematičnih slučaja uzme bradavicu u usta, povuče jednom, maksimalno dva puta i vadi uz još veću dreku. U pola slučaja uopšte neće da uzme dojku. Ja ne insistiram. Nosam ga po stanu, izađem vani s njim, ali on ne može da se smiri jer je evidentno gladan. On uvijek trpa ruke u usta, ali kad je gladan, radi to na specifičan način. Mislila sam da možda ima žuljeve u ustima, pa sam pitala pedijatricu da pogleda - usta totalno čista, kao i jezik. Moje bradavice su sada super, oblikovao ih je po svom. Prvi let down na desnoj dojci mi dolazi sa prvim sekundama sisanja, na lijevoj dosta sporije ali ne preko pola minute.
Flašicu sam dala samo jedanput, kada je imao 15 dana i kada me izludio sa cjelodnevnim i cjelonoćnim sisanjem i kada je histerisao od gladi..... No, odmah sutradan (poslije flašice) sam odlučila da ga redovno vagam da vidim da li napreduje i nikad mu više nisam dala flašicu, mada je bilo jednako stresnih momenata. I nije nešto napredovao u početku, 140g u 15 dana, ali se ja nisam pokolebala. Dudu varalicu ne dajem jer on za svoje energetske potrebe mora da sisa sisu a ne dudu.
Taj dio o let down-ima neće razumjeti žena kojoj beba jede malo/normalno. Pokušaću objasniti. Prvih nekoliko let-down-a ide jedan za drugim, u nizu. Kasniji su sve rjeđi i rjeđi i sve više je međusisanja koje zahtjeva strpljenje, vrijeme i jače povlačenje.
Ja dan započinjem vesela (kao danas recimo) i on je veseo trenutno, držim ga u krilu, lupa ručicama po stolu, guguče... Ja sama od sebe neću postati nervozna jer nemam razloga. Nemam nikakvu drugu brigu niti obavezu u životu trenutno. Imam savršenog muža koji posprema kuću, kuha, većinom vodi računa i o vešu, kad je kući igra se sa malim, nosa ga, prinosi (mene sada osim rane bole i ruke ali ništa strašno). Ujutro kad ustanem, mene na stolu dočeka izboban nar, još 5-6 vrsta voćki opranih, spremnih samo da se jedu. Dočekaju me pahuljice, kompot i čaj. Nekad i neko iznenađenje tipa pudinga, domaćeg kolača od heljde i sl. Ručak je ili u frižideru ako ga je pravio uveče ili na šporetu ako ga je pravio ujutro ili izvadio iz zamrzivača. Generalno sam sretna osoba, imam sve što poželim tako da ja zapravo nemam razloga biti neraspoložena. Mene bebač oneraspoloži tek nakon višesatnog plakanja oko tog dojenja i da, taj dan mrzim dojenje i prilazim mu sa strahom. No, sutradan se uspijem resetirati. Nekad dan prođe super, ali uglavnom će makar jedanput da zeza.
Razmišljala sam da mu možda smeta nešto što ja pojedem, ali kako jedem raznovrsno, ne znam šta bi to moglo biti. Jedino stalno što jedem su zobene pahuljice ujutro, čaj od komorača, te mliječni proizvodi.
Puno sam razmišljala i stvarno došla do zaključka da on ima potrebu za velikim količinama hrane. Možda je to i do genetike, moj muž stalno jede, tačnije ždere a bori se sa manjkom kilograma. I njegova mama je takva.
Hvala vam svima na pomoći.....
|
|
|
|