|
Anoniman -> RE: Antibiotici-kada ih uzeti, savjeti (6.11.2011 20:01:11)
|
I sama sam veliki protivnik uzimanja tj. davanja antibiotika barem na nacin na koji kod nas dr. rade. Evo sad je mali moje rodice bio bolestan...oni su mu odmah dali antibiotik...danas se osuo...da bi danas dr. utvrdila da se ipak radi o trodnevnom virusu. Moju rodicu nesto pretjerano to ne sekira...a ja poludila...kad sam ascare luda...evo malo teksta o antibioticima...mozda bi ga bilo dobro isprintati pa odnjeti nasim ljekarima da obnove gradivo
Istina o antibioticima Zdravlje dr Jovan Raičević [image]http://www.menshealth.rs/themes/menshealth/img/image_scroller_next.gif[/image] [image]http://www.menshealth.rs/themes/menshealth/img/image_scroller_back.gif[/image] 1 of 1 Bakterijske infekcije koje danas smatramo banalnim, nekada su bile smrtonosne. Penicilin i njegovi naslednici su sve to promenili.
Od kada je Aleksandar Fleming 1928. godine otkrio antibakterijska svojstva penicilina, nastala je prava revolucija u medicini i svet je ušao u tzv. „antibiotsku eru“. Istini za volju, Fleming nije bio prvi naučnik koji je opisao antibakterijsko dejstvo gljivica iz roda Penicillium. Pre njega je francuski vojni lekar Ernest Dišen primetio 1897. godine da su arapski konjušari čuvali sedla u tamnim i vlažnim prostorijama, da bi se na njih naselile buđi. Kad ih je upitao zbog čega to čine, odgovorili su da buđ ubrzava zarastanje rana od sedla na konjima. To ga je navelo da sam uzgaja čistu kulturu buđi koja je identifikovana kao vrsta Penicillium glaucum i da je ubrizgava zamorcima inficiranim patogenim bakterijama. Svi zamorci su preživeli inače smrtonosne infekcije. Međutim, ovaj rad nije prihvaćen od strane Pasterovog instituta. Godinama kasnije, Aleksandar Fleming je primetio da oko buđi koja je slučajno kontaminirala kulturu bakterija koje je proučavao, ove bakterije ne rastu. On je zaključio da buđ proizvodi neke materije koje blokiraju rast, ili ubijaju druge mikroorganizme. Uzgojio je čistu kulturu ove buđi i otkrio da pripada rodu Penicillium (tačnije, vrsti Penicillium notatum), pa je misterioznu supstancu koja ubija bakterije nazvao penicilin. Put od ovog otkrića do kliničke upotrebe leka je bio dug, a najveća zasluga za njegovu uspešnost pripada australijskom naučniku Hauardu Floriju. Tek u martu 1942. penicilin je uspešno upotrebljen u lečenju pacijenta obolelog od teške streptokokne infekcije (na ovu terapiju potrošena je polovina tadašnje američke proizvodnje penicilina). Od tog trenutka, sudbina penicilina i njegovih naslednika ide uzlaznom linijom. Do sada je proizvedeno preko 200 različitih antibiotika, od kojih je nešto manje od polovine odobreno za ljudsku upotrebu. Antibiotici se danas klasifikuju u različite grupe, prema hemijskom sastavu, mehanizmu dejstva i vrsti bakterija na koje deluju. Navešćemo samo one najvažnije:
1. PENICILINI
Već na početku upotebe penicilina, bilo je jasno da ovaj lek deluje samo na Gram-pozitivne mikroorganizme, pre svega na sledeće bakterije: Streptococcus pyogenes (uzročnik infekcija ždrela i kože), Neisseria meningitidis (uzročnik gnojnog meningitisa), Neisseria gonorrheae (samo joj ime kaže), Treponema pallidum (uzročnik sifilisa). Mnoge druge bakterije su već u startu bile otporne, zbog čega se javila potreba da se spektar dejstva penicilina proširi. To je učinjeno hemijskom modifikacijom osnovnog molekula i proizvodnjom tzv. polusintetskih penicilina. Penicilini su i danas najšire korišćeni antibiotici i upotrebljavaju se za lečenje bakterijskih infekcija ždrela, korena zuba, uva, sinusa, pluća, kože, zatim sifilisa, gonoreje, meningitisa... Najozbiljniji neželjeni efekat penicilina je pojava alergije na njih, koje se kreću od blage koprivnjače pa do smrtonosnog anafilaktičkog šoka.
2. CEFALOSPORINI
Ovo su najbliži „rođaci“ penicilina, jer imaju veoma sličnu hemijsku strukturu. Prema antimikrobnim svojstvima, uobičajeno se dele u „generacije“. Cefalosporini prve generacije su efikasni pre svega protiv Gram-pozitivnih mikroorganizama i koriste se u terapiji infekcija kože, uva, sinusa, ždrela, mokraćnih puteva, creva. Lekovi druge generacije imaju bolje dejstvo na Gram-negativne bakterije, a prilično su efikasni i protiv Gram-pozitivnih mikroorganizama. Cefalosporini treće generacije spadaju u grupu tzv. antibiotika širokog spektra i veoma su efikasni protiv Gram-negativnih bakterija. Neki od njih deluju i na veoma opasan bolnički soj bakterije Pseudomonas aeruginosa. Cefalosporini treće generacije su posebno korisni kod veoma teških i smrtonosnih infekcija kao što su sepsa, meningitis, teške bolničke upale pluća i sl. Četvrta generacija ovih antibiotika ima još širi spektar, obuhvatajući podjednako i Gram.pozitivne i Gram-negativne mikroorganizme. Najčešća neželjena dejstva cefalosporina su vezana za nepodnošenje leka od strane digestivnog trakta (mučnina, povraćanje, proliv). Alergijske reakcije su ređe nego kod penicilina, ali je moguća i tzv. unakrsna reaktivnost između ove dve grupe lekova.
3. AMINOGLIKOZIDI
Ovi antibiotici se pre svega koriste za lečenje infekcija izazvanih Gram-negativnim bakterijama kao što su Escherichia coli, Klebsiella, Enterobacter, Proteus mirabilis, Pseudomonas aeruginosa i druge. Prvi otkriveni lek iz ove grupe, streptomicin (1943.godine) bio je ujedno i prvi antibiotik koji je mogao da leči tuberkulozu. Streptomicin više nije u upotrebi u medicini, ali je izrodio mnoge značajne naslednike. Mana ovih antibiotika je što se moraju primenjivati putem injekcija budući da se ne apsorbuju iz creva u krvotok. Osim toga, aminoglikozidi imaju i veoma teške neželjene efekte, pre svega oštećenje bubrega i nepovratni gubitak sluha. Srećom, ova dejstva su dozno zavisna, pa se davanjem manjih doza leka uglavnom mogu izbeći.
4. MAKROLIDI
Njihov antibakterijski spektar se uglavnom poklapa sa penicilinima, pa predstavljaju uobičajenu zamenu kod pacijenata koji su alergični na penicilin. Međutim, makrolidi deluju i na neke mikroorganizme protiv kojih su penicilini neefikasni kao što su mikobakterije, mikoplazme, rikecije i hlamidije. Najčešći neželjeni efekat je gastrointestinalna nepodnošljivost (mučnina, povraćanje, bol u trbuhu), a kod izvesnih osoba može izazvati srčanu aritmiju. Osim toga treba biti oprezan kod kombinovanja makrolida sa drugim lekovima zato što blokiraju enzime u jetri koji razgrađuju lekove, što može povećati njihovu toksičnost (npr. aminofilin), a kombinacija sa statinima (lekovi koji se koriste za snižavanje holesterola) može izazvati teško progresivno oštećenje mišića.
5. HINOLONI
Antibiotici ove grupe imaju širok antibakterijski spektar. Dele se u četiri generacije, a novije imaju sve širi spektar dejstva. Koriste se za lečenje različitih vrsta infekcija (infekcije mokraćnih puteva, prostate, pluća itd.). Najveća mana im je brz razvoj rezistencije bakterija na njih. Prilično su bezbedni, mada su neželjena dejstva, iako retka, nekada ozbiljna (oštećenje perifernih živaca, pucanje tetiva, srčane aritmije).
6. SULFONAMIDI
Za razliku od većine drugih vrsta antimikrobnih lekova, koji su, makar u početku, dobijeni iz gljivica ili drugih mikroorganizama, sulfonamidi su u potpunosti sintetički dobijeni lekovi. Njihovo dejstvo na bakterije otkriveno je već početkom tridesetih godina dvadesetog veka, tako da su se prvi lekovi na tržištu pojavili već 1935, dakle sedam godina pre prvog penicilina. Njihova upotreba u modernoj medicini je prilično ograničena, pre svega zbog ozbiljnih neželjenih efekata, kao što su otežano mokrenje, poremećaji u krvnoj slici, a pre svega teške alergijske reakcije (zanimljivo je da su neki od prvobitnih sulfonamida imali neobičan efekat da pacijenta privremeno oboje u narandžasto ili crveno, budući da su bili derivati azo-boja). Danas se uglavnom koriste samo za lečenje akni i mokraćnih infekcija.
7. TETRACIKLINI
Lekovi iz ove grupe su nekad bili u znatno široj upotrebi nego danas, najviše zbog razvoja bakterijske rezistencije na njih. Danas se najšire upotrebljavaju u terapiji akni, a lek su izbora za infekcije izazvane hlamidijama, rikecijama i brucelama. Osobe koje boluju od hroničnih bolesti jetre i bubrega ne smeju ih koristiti. Zabranjeni su i u trudnoći i kod dece jer se talože u kosti i zube u razvoju i izazivaju poremećaj njihovog rasta, kao trajnu promenu boje zuba (tamnožuto-mrka prebojenost sa tamnijom horizontalnom linijom preko gornjih i donjih zuba).
Naravno, postoje i druge grupe antibiotika (linkozamini, karbapenemi, monobaktami, glikopeptidi, hloramfenikol itd.), ali smo ovde nešto više rekli samo o onima koji su u najširoj upotreb
Danas su antibiotici nešto što uzimamo zdravo za gotovo, moćno oružje koje nam pomaže u borbi protiv infekcija. Međutim, da li će tako biti i u budućnosti, zavisi od nas samih i od naših lekara. Nažalost, više ne živimo u „antibiotskoj eri“ već u „eri zloupotrebe antibiotika“. U narodu postoji uvreženo mišljenje da je u redu uzeti antibiotik kod svake prehlade, jer će „tako brže da prođe“ i skoro nema doma u našoj zemlji koji nema zalihu antibiotika. Da ne svalimo svu krivicu na pacijente, ima i lekara koji suviše lako propisuju antibiotike, ili brzo popuštaju pod pritiskom bolesnika koji je uveren da mu je taj lek neophodan („znam ja doktore da ste vi učili školu, ali još bolje znam sebe, neće to meni bez antibiotika da prođe“).
Antibiotici su ozbiljni lekovi koji se daju samo kada je to indikovano, tj. kad lekar proceni da su zaista neophodni. Oni leče bakterijske infekcije, a protiv virusnih (prehlada, grip) su potpuno beskorisni, ako ne i štetni. Kada ih lekar propiše, potrebno ih je uzimati u odgovarajućoj dozi, strogo poštujući odgovarajući vremenski razmak između doza i dovoljno dugo. Pacijenti su skloni da, čim osete poboljšanje, samoinicijativno prekinu uzimanje leka. Prečesto posezanje za antibioticima, uzimanje suviše male doze, ili suviše kratko, izaziva veoma ozbiljne posledice, pre svega tzv. rezistenciju bakterija na antibiotike.
Antibiotska rezistencija je otpornost koju bakterije razvijaju na antibiotik kojem su izložene, ako koncentracija antibiotika nije dovoljna da ih ubije. U borbi za opstanak, one izlučuju različite supstance koje blokiraju delovanje leka i tu osobinu prenose na potomstvo i tako stvaraju tzv. rezistentne sojeve. Zbog ove pojave, mnogi ranije veoma korisni antibiotici, danas su gotovo beskorisni i ako se zloupotreba antibiotika nastavi, brzina pojave rezistentnih sojeva će prevazići brzinu razvoja novih lekova. Tako nam se u budućnosti može desiti da upala pluća, ili gnojna upala korena zuba ponovo postanu smrtonosne bolesti.
Druga značajna posledica zloupotrebe antibiotika je pojava alergije na njih. Alergija se može pojaviti bilo kada, kod bilo koga i nemoguće je predvideti ko će je i kada dobiti. Ona je ozbiljan problem za osobu koja je ima, jer u slučaju teške infekcije, koja zahteva primenu određenog leka, on ne može biti upotrebljen. Situacija je još teža ako postoji unakrsna alergija, tj. preosetljivost jedne osobe na više srodnih antibiotika zbog čega se izbor mogućih lekova sužava. Svaka upotreba antibiotika povećava rizik od pojave alergije na njega.
Treća opasnost od preterane upotrebe antibiotika potiče od zapažanja da su osobe koje su suviše često koristile antibiotike, u povećanom riziku da obole od nekih veoma teških oboljenja kao što su autoimune bolesti (reumatoidni artritis, lupus i sl.) i maligne bolesti. Istraživanja pokazuju da je ovo posledica toga što antibiotici ubijaju, ne samo štetne bakterije koje izazivaju oboljenje, već i mikroorganizme koji čine tzv. normalnu mikrofloru našeg organizma. Različite vrste bakterija naseljavaju našu kožu i sluzokože koje su u kontaktu sa spoljnom sredinom (usna i nosna duplja, ždrelo, jednjak, creva, naročito debelo crevo, spoljašnje genitalije). Njihovo prisustvo nije nimalo slučajno i od velikog je značaja za naše zdravlje. Te tzv. „dobre“ bakterije luče različite supstance koje sprečavaju naseljavanje opasnih bakterija koje mogu izazvati bolest. Osim toga, one stalno deluju na naš imuni sistem, jačajući ga i tako nas čine otpornijim na infekcije i maligne bolesti.
Najčešći problem predstavlja zloupotreba antibiotika u respiratornim infekcijama. Obična prehlada je bolest izazvana virusima, bez obzira da li je praćena povišenom temperaturom ili ne (najdrastičniji primer je grip koji ide sa temperaturama i do 40°C, a ipak je virusna bolest). Simptomi (povišena temperatura, kašalj, kijanje, zapušen nos itd.) su najjači prvih dana, a zatim se kroz 3-4 dana smanjuju. Primena antibiotika u ovoj fazi bolesti nema nikakvog uticaja na njen tok (jer, kao sto smo rekli, antibiotici ne deluju na viruse), ali ima uticaja na bakterije koje čine normalnu floru disajnih puteva. Narušavanjem normalne flore, stvara se „životni prostor“ za loše bakterije čime se oporavak od infekcije može produžiti. Ako se tada javi bakterijska komplikacija (upala uva, sinusa, pluća i sl.) biće izazvana otpornijim bakterijama, jer je antibiotik pobio one „blaže“ bakterije koje su na njega osetljive i samim tim, dobijamo mnogo težu bolest, koja zaista zahteva lečenje antibioticima, ali sada ne blagim, već antibioticima širokog spektra (tzv „jakim“ antibioticima) koji su efikasni protiv bakterija, ali veoma skupi, a često i sa značajnim neželjenim efektima.
Zdrava odrasla osoba retko ima potrebu da uzima antibiotik (ne češće od jednom do dva puta godišnje). Ove lekove treba piti samo kod bakterijskih infekcija (što treba da proceni lekar), a kada se već koriste, treba poštovati propisanu dozu, razmak između doza (ako se uzima na 8 sati, to treba da je tačno 8 sati), a naročito dužinu primene. Tako se infekcija uspešno leči, a rizik od pojave alergije i bakterijske rezistencije se smanjuje. Da bi se smanjilo oštećenje „dobrih“ bakterija, dok pijete antibiotik, obavezno uzimajte i neki preparat sa probioticima (neki lek ili jogurt koji sadrži „dobre“ bakterije u visokoj koncentraciji). Što se tiče neželjenih efekata kao što je bol u želucu, oni zavise od samog leka (neki lekovi teže, a neki lakše „padnu“) i od osetljivosti pacijenta. Ovaj se efekat može ublažiti uzimanjem leka posle obroka, osim ako nije striktno propisano da se uzima na prazan želudac. Da zaključimo, antibiotike izbegavajte uvek kada možete (naročito kod obične prehlade koja je uvek uzrokovana virusima), uzimajte ih samo kada treba i onako kako treba i dodaćete sebi barem jednu, ali značajnu kockicu u mozaik zdravog života.
Ljubičasto je opasno
Korisno je znati kako se identifikuju mikroorganizmi
Bojenje bakterija po Gramu predstavlja način identifikacije mikroorganizama koji je razvio danski naučnik Hans Kristian Gram davne 1884. godine. Bakterije koje se ovom metodom boje ljubičasto, nazivaju se Gram-pozitivne, a one koje se boje svetloroze ili se uopšte ne boje su Gram-negativne. Ova podela je od velikog kliničkog značaja budući da ove dve grupe bakterija imaju različito biološko ponašanje (npr. luče različite toksine), naseljavaju različite delove tela (Gram pozitivne čine veći deo mikroflore kože i respiratornih organa, dok Gram-negativne uglavnom žive u digestivnom traktu), uglavnom izazivaju različite infekcije i osetljive su na različite antibiotike.
|
|
|
|