jaca76
|
Citala sam ovu LINDEN METODU sto je Daj daj preporucila i evo cu vam kopirati jedan dio da i same procitate koliko nasi dr grijese prepisujuci nam kojekakve lijekove protiv anksioznih poremecaja i koliko to moze naskoditi i pogorsati stanje. 7. PROPISANI LEKOVI Mogao bih poceti da nabrajam sve lekove koji se obicno koriste za kontrolisanje anksioznosti, ali necu. Razlog za to je jednostavan: oni nisu vazni. Koriscenje lekova za lecenje anksioznosti je kao koristenje zavoja za lecenje uraslog nokta; on skriva ozledu, ali kada ga uklonimo rana je jos tu i imala je dovoljno vremena da se inficira. Zasto prikrivati stanje? Nema smisla, pogotovo sto to stanje nije neko misticno, skriveno u dubinama nase psihe, vec stanje izazvano sasvim realnim, negativnim promenama u ponasanju koje lako moze biti promenjeno ucenjem novog ponasanja. Zar to nije logicno? Kako neki lek moze uciniti da promenimo svoje navike? Kako neki lek moze uciniti da oducimo stvari koje smo naucili? On moze pomoci da privremeno zaboravimo, umirujuci nas, ali secanje se uvek vraca. Necu ulaziti u duga i iscrpna opisivanja onoga sto lekovi cine, njihovih sporednih efekata i interakcija, umesto toga dacu vam savet: razgovarajte sa svojim doktorom o tome da ostavite lekove. Dozvolite svom svesnom umu slobodan pristup nesvesnom, bez zida od lekova... dozvolite svom svesnom umu da ispravi lose navike i tada mozete pozdraviti novi zivot, oslobodjen anksioznosti. Dodao sam odeljak o benzodijazepinima u kom su nabrojani sporedni efekti i saveti o odvikavanju. To sam ucinio samo zbog toga sto stanja povezana sa upotrebom benzodijazepina mogu biti veoma neprijatna i dao sam informacije o njihovim simptomima i prakticna pitanja vezana za metode odvikavanja. Dobro razmislite o ovom poglavlju. Razmislite o tome sta vam vasi lekovi zaista cine, ako uopste deluju, koliko dugo se osecate bolje kada ih uzmete i da li biste se zapravo osecali bolje bez njih. Ljudsko telo je dobro nastiman skup sistema, koji rade u skladu, nadopunjujuci i podupiruci jedan drugog. Iako puno zivota, ljudsko telo moze izgubiti ravnotezu, sto moze izazvati mnostvo osecaja i simptoma. Imuni sistem se razvio kroz milenijume, omogucavajuci telu da razazna opasne mikroorganizme i razvije antitela da ih pobedi. Ljudsko telo takodje ima sposobnost da regenerise odredjena tkiva, ostecene i mrtve celije se neprestano zamenjuju. Otkad se moderna medicina bori protiv sve opasnijih bolesti i infekcija, farmaceutske kompanije neprestano razvijaju sinteticke lekove da pobede najobicnije infekcije kao sto su prehlada, gripa i angine. Svi znamo kakav je osecaj ici na posao kad smo bolesni, i da bismo pobedili simptome, uzimamo previse lekova, koji mozda ublazavaju neke simptome, ali ponekad ispoljavaju neprijatne nuspojave. Postaje jasno da neki ljudi mogu iskusiti ozbiljne sporedne efekte lekova, alergiju na aktivne sastojke, ili jedan od sastojaka koristenih u stvaranju leka. Istina je da ljudsko telo ima sposobnost da prevlada ove bolesti bez medicinskih intervencija. Naucio sam da nikada ne uzimam lekove za svakodnevne slabosti kao sto su glavobolja i prehlada; umesto toga uzimam prirodne pripravke i cajeve. Ovo sve moze zvucati pomalo savremeno i alternativno, tako i jeste, ali zapitajte se koliko farmaceutske kompanije zaradjuju na vasim slabostima? Doktori kazu da kad patimo od migrene treba da uzmemo precenjene lekove kojima cemo pobediti simptome. Moja prijateljica je patila od migrena godinama, ja sam ih ublazio masazom vrata, bez lekova, nije patila zbog sporednih efekata lekova i doslo je do trenutnog poboljsanja. Kada dobijem gripu ili prehladu, popijem caj od djumbira sa malo meda. Ovo mogu piti koliko cesto zelim, i ublazi mi vecinu simptoma. Nakon dan ili dva osecam se bolje; imao sam gripu jednom u 9 godina. Poenta svega ovoga je da ako dozvolite telu da se bori protiv slabosti, ono ce izgraditi prirodnu odbranu i imunitet i ostecene celije bice zamenjene. Telo ce se prirodnim putem vratiti u ravnotezu. Kada osoba dodje kod lekara i zali se na umor i neraspolozenje, on se odmah masi za olovku i prepise antidepresive ili sedative. U Rusiji gde je izdavanje lekova ograniceno cesto se prepisuju vezbe za depresiju, anksioznost i druge psihijatrijske poremecaje. Neki naucnici takodje tvrde da su sposobni da lece takve poremecaje promenom ishrane. Kad sam prvi put posetio doktora, zaleci se na simptome anksioznosti prepisao mi je benzodijazepine da maskiraju moj problem, dok je koren problema ostao. Isprva sam se osecao mnogo bolje, ali kako je moje telo pocelo da se oslanja na lekove da bi se osecalo dobro, razvio sam fizicku ovisnost. Ovo je samo deo problema, kako vase telo trazi sve vise lekova, kad trenutna doza postane nedovoljna, upadate u apstinentsku krizu. U pocetku je blaga, dok su doze relativno niske, ali kako doktori povecavaju doze da bi imale terapeutski ucinak, apstinentska kriza postaje teza. Benzodijazepini su namenjeni kratkorocnoj primeni, ali neki lekari ne obracaju paznju na tu cinjenicu, sretao sam ljude koji su bili na benzodijazepamima preko dvadeset godina. Apstinentska kriza nije ista za svakoga i ne zavisi od doze. Neko ko uzima 5 mg 3 meseca, moze iskusiti dramaticnije simptome nego neko ko je godinama uzimao mnogo vise doze, ne postoji formula kojom se ovo moze predvideti. Ovisnost o lekovima ne pogadja svakoga. Lekovi takodje mogu sadrzati supstance na koje je korisnik alergican, i da pokusaj da se prestanu uzimati moze izazvati apstinentsku krizu. Ovi simptomi mogu biti slicni alergijskim reakcijama. Kada bih mogao popraviti poslednjih osam godina svog zivota, ucinio bih to bez lekova. Moje iskustvo moze zvucati extremno ili izolovano, ali mnogi ljudi sa kojima sam pricao imali su gotovo ista iskustva. Upoznao sam mnogo ljudi koji su koristili benzodijazepame, neki od njih bili su svesni mog interesovanja vezanog za upotrebu lekova, a neki ne, prepoznao sam svoju bolest, u vecoj ili manjoj meri kod mnogo njih. Uzorak tretmana i simptoma vezanih za to bio je identican mom. Sirom sveta, benzodijazepinski apstinentski sindrom, predmet je istrazivanja, na web-u i u literaturi. Nicu organizacije za podrsku ugrozenima, obezbedjuju linije za pomoc i literaturu koja objasnjava sta im se desava i podrzava ih u apstinenciji. Ako ovaj sindrom ne postoji, zasto bi ovi izvori bili tako rasprostranjeni? Ako bi lekari priznali gresku, priznali da su pogresno tumacili simptome, pogresili u dijagnozi i prepisivali pogresne lekove, otvorili bi branu za milione ljudi sirom sveta, da podignu tuzbe i dovedu u pitanje kredibilitet sveta medicine. Mojoj poznanici prepisan je Diazepam za anksioznost pre 2 godine. Od tada je razvila mnoge uznemirujuce simptome apstinencije, a sada apstinira od visih doza koje joj je prepisao lekar uz instrukciju da uzme kad god oseti potrebu. Njen psihijatar mi je priznao da apstinencija od dijazepama moze biti odgovorna, ali njoj je nasamo rekao da je to dvojbeno. Nazvala me, nakon sto se videla sa njim, zabrinuta da je on bio u pravu i da boluje od neke mnogo ozbiljnije bolesti, sto je bio njen najveci strah. Ova situacija je mogla biti vrlo stetna za njen napredak, jer je strah za zdravlje bio glavni uzrok njene anksioznosti na pocetku bolesti. Rekao sam joj sta mislim o njegovoj dijagnozi, dodajuci: “zasto bi ti doktor rekao da lekovi izazivaju to stanje, ako misli da bi ti rekla ostalim pacijentima, od kojih vecina uzima benzodijazepine, da su i oni bolesni od lekova.” Nastavila je sa apstinencijom i sada je na veoma niskoj dozi. Vecina njenih najtezih simptoma se umirila; opet je pocela da se oseca dobro, da se sminka i uredjuje kosu i vise izlazi. Izasla je iz bolnice i planira da se vrati na posao. Kakva promena! Ne zelim da umanjujem znacaj lekova u terapiji mnogo ozbiljnijih slucajeva, ali mislim da bi trebalo zapamtiti da kada normalna zdrava osoba postane anksiozna i depresivna, njen pogled na samu sebe i sopstvenu situaciju je preuvelican do tacke ocaja. Previse je lako prihvatiti dijagnozu i lekove u mesavini poverenja i ocaja i kako nisu predocene sve opcije, lekovi se cine jedinim odgovorom. Kada ste ocajni i osecate se bolesnima, uzimanje lekova koje vam je doktor prepisao, cini se kao najbolje resenje. Kada osoba pored toga postaje sve bolesnija i bolesnija, treba pazljivo razluciti kakav efekat oni imaju na pacijenta, lekari su ovo izbegavali dugo. Nova porodica antidepresiva, nazvanih selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, ili SSRI uglavnom su prepisivani za depresivna stanja, kao sto im i ime kaze; Prozac je najpoznatiji od njih. Ovaj lek se sada koristi i za lecenje anksioznosti, ali je vazno zapamtiti da je njegova primarna upotreba da olaksa simptome depresije, njegova ucinkovitost kao leka za ublazavanje anksioznosti je ogranicena, nemojte ocekivati carobnu pilulu. SSRI navodno ne izazivaju ovisnost, ali uglavnom imaju sporedne efekte, od kojih je vecina blaga. SSRI su u poredjenju sa benzodijazepinima definitivno manje od dva zla. Uvek je najbolje pokusati poboljsati svoje stanje bez lekova. Preziveo sam najgore sto anksioznost moze dati i verujem van svake sumnje, da bi mi bilo bolje bez ikakvih medicinskih intervencija, ali ako osecate da vi to zaista ne biste mogli, SSRI bi mozda pomogli u vasem slucaju. Ja sam uzimao Prozac i Zispin, lek slican prozacu, za koji se zna da ima vise sporednih efekata. Uzimao sam oba neko vreme, tokom apstinencije, da bih olaksao teze apstinencijalne simptome. Prozac je bio efikasniji u tretiranju anksioznosti, ali sam imao nuspojave u vidu debljanja i letargije. Osecao sam da oba ova leka imaju blagi histaminski efekat. Pri tome mislim da sam se osecao malo umrtvljen i pospan, ugladao sam kraj svojoj anksioznosti, mada nisu potpuno izlecili ni eliminisali moje panicne napade ni simptome visoke anksioznosti. Mnogo su istrazivani i efekti Zolofta, siroko rasprostranjenog leka za anksioznost kao i nekih drugih antidepresiva, na zdravoj test grupi. Desetoro je dobijalo Zoloft, a desetoro ne-SSRI antidepresive. Dr. David Healy, cenjeni strucnjak za lekove u psihijatriji, provodio je testove u kontrolisanim uslovima, kako bi izmerio reakcije na lekove kod 20 dobrovoljaca. Dvoje od testiranih koji su uzimali Zoloft, odmah su poceli da se osecaju lose, oboje su bili ekstremno uznemireni i imali su suicidalne osecaje. Dr. Healy je bio zamoljen da bude strucni svedok u gradjanskoj parnici protiv proizvodjaca Zolofta i dobio je pristup dokumentima kompanije. Otkrio je da je prethodno, slicno istrazivanje, bilo prekinuto posle 4 dana, posto su svi kojima je davan Zoloft poceli da se zale na uznemirenost i strepnju. Jedna od testiranih bila je potpuno zdrava tridesetogodisnja zena koja je postala opsednuta zeljom da se ubije skokom ispred auta. Dr. Healy je rekao “To se desavalo kada nije bilo nicega izmedju nje i auta pod koji je zelela da se baci. Nije mislila na svog partnera ni decu.” Dr. Healy je zakljucio da su lekovi izazvali suicidalne misli. Primeceno je da Zoloft izaziva mnoge sporedne efekte, mnogo vise nego sto se obicno misli. Koliko je jos lekova koji ovako deluju? Mnogi anksiozni ljudi su primetili da im lekovi ovekovecili njihovo stanje... moje jesu. Benzodijazepini izazivaju ovisnost i mogu izazvati mnoge teske sporedne efekte i simptome apstinencije (cak i dok ih jos uzimate!) STA SU BENZODIJAZEPINI? Ispod se nalaze imena najcescih benzodijazepina, njihovi komercijalni i hemijski nazivi, jer lekari ponekad koriste oba tokom konsultacija. Hemijski nazivi su oni koji se koriste na kutijama lekova ili bocicama. Postoje i drugi sedativi izvan benzodijazepinske grupe. Kada su benzodijazepini prvi put predstavljeni, pre oko trideset godina, medicinski svet je odahnuo sa olaksanjem, misleci da je konacno dostupan sedativ koji nece izazivati ovisnost i sporedne efekte. Trideset godina kasnije, postali smo malo mudriji. Ovi lekovi imaju sporedne efekte i medju onima su koji izazivaju najacu ovisnost, kako fizicku, tako i psihicku. Efekti ovih lekova na ogromnom broju ljudi sirom sveta bili su razorni. Pojedinci su uzimali prepisane doze i patili od dugotrajne i teske bolesti tokom ovisnosti i apstinencije. Neki ljudi su ih uzimali dvadeset godina ili duze. Benzodijazepami su prepisivani ne samo za psihicke poremecaje, vec i za fizicke bolesti, da opuste misice, na primer. Razgovarao sam sa nekim ljudima kojima su benzodijazepini dati da im opuste misice nakon povrede i postali su anksiozni, a doktori su ih naveli da poveruju da su za to odgovorni psiholoski problemi. Dok lekari ne postanu svesni problema koje ovi lekovi mogu izazvati, nastavice da prepisuju ih prepisuju. Doktori su poceli da shvataju da postoji problem, i poceli su da menjaju nacin na koji prepisuju benzodijazepine. Sedamdesetih je clanak novinarke Esther Rantzen otvorio oci ljudima za opasnost od zloupotrebe benzodijazepina. Ubrzo nakon sto je ovaj clanak objavljen, zahtevano je da doktori sirom UK prepisuju tacne doze za odredjene simptome. Benzodijazepini deluju tako sto blokiraju nervne receptore u mozgu otklanjajuci neprijatan osecaj do kog dolazi usled anksioznosti. Problemi se javljaju kada se telo navikne na odredjenu dozu i zahteva vecu kolicinu leka za isti terapeutski efekat. Kada telo prepozna ovu potrebu, automatski upada u apstinentsku krizu, stvarajuci simptome apstinencije iako jos uvek uzima lek. Pacijent misli da mu se anksioznost pogorsala i doktor povecava dozu da bi je drzao pod kontrolom. Ovo ima kratkotrajan efekat i ponavlja se iznova do potpune ovisnosti. Pacijent postaje nesposoban da se nosi sa sve tezom anksioznoscu bez lekova i oseca se bolesnim dok ih uzima, zbog sve tezih apstinencijalnih simptoma. Kada pacijent shvati situaciju u kojoj se nalazi i pokusa da ostavi lekove, blokada stvorena izmedju mozga i nerava pomocu benzodijazepina, koja je trebala da zaustavlja anksioznost je uklonjena i izaziva eksploziju osecaja i simptoma koji preplavljuju telo. To je kao da zacepite bocu sampanjca, protresete je i otcepite. Pacijent oseca da gubi kontrolu nad svojim telom, iznenadni talas ekstremnih telesnih senzacija izaziva preopterecenje osecajima, koje se naziva “odskok anksioznosti”. Ovo nije opasno, ali je neverovatno neprijatno, narocito ako pacijent nije svestan sta mu se zapravo desava. Ako razmatrate apstinencijalni program, a mislite da niste ovisni o lekovima, veoma je preporucljivo da postepeno smanjujete dozu, za svaki slucaj. Retko se desava, ali grcevi su dokumentovani u slucajevima naglog prestajanja uzimanja lekova. Da biste izbegli ovo, jednostavno pratite program postepenog odvikavanja u poglavlju o odvikavanju. Budite svesni da vam pametan i postepen program odvikavanja moze pomoci da sprecite ovu ekstremnu anksioznost i apstinencijalni sindrom.
|