2strawberry
|
Pridružujem se i ja sa svojom porođajnom pričom koja je vrlo pozitivna, i vjerujem da mnoge buduće porodilje može ohrabriti u pripremi za taj veliki dan.
Moj termin je bio 22.11, prešla sam 6 dana. Ne moram ni reći da mi je svaki taj dan bio kao godina. Svaki dan sam dolazila na CTG, i imala sam osjećaj da svi dođu i ostanu da se porode, samo se ja vraćam kući. Ne osjećam nikakve bolove, nemam nikakve predznake poroda, moj doktor mi spominje mogućnost indukcije, ja odbijam uopće razmišljati o tome. Ukucam u ringeraja tražilicu "inducirani porod" i postovi me još više prestraše. Opet, šta ako porod ne krene sam od sebe, nema mi druge - carski ne želim nikako, tek toga me je strah. I tako raznorazna razmišljanja kolaju od dana kad sam prešla termin. Guglam mogućnosti kako da potaknem te famozne trudove, i šetam šetam šetam.
26.11 me doktor pregleda detaljno - CTG, ginekološki i UZV i tješi činjenicom da mi se grlić potpuno skratio/smekšao, i da je beba zauzela ispravnu poziciju, pupčana je tamo gdje treba da bude, nema nikakvih opasnosti, težina oko 3400 i ako do nedelje (01.12) porod ne krene sam od sebe, pristanem ja na indukciju. U nedelju mi je mužu rođendan, moj doktor dežurni, mislim si, ako stvarno ne krene prije, inducirat ćemo na rođendan mog muža, može li ljepši datum od toga. Međutim, za tim nije bilo potrebe.
28.11 oko 5.30 ujutro ustanem da piškim ne sluteći ništa, kad tamo na gaćicama sluzavo i krvavo. Ja sretna ko malo dijete, zovem muža iz wc-a da dođe, govorim mu vidi vidi, to je to, adrenalin mi poskočio, legnem opet u krevet i čekam. Trudovi su počeli odmah za par minuta, bili su blagi, kao početna menstrualna bol, i na svakih 10ak minuta. Mislim si ja pa ovo je ništa. Sačekam do nekih 8.00 i odemo u bolnicu, pogleda me moj doktor kaže otvorena 2 prsta, vrati se kući i samo hodaj, pa se vrati oko 13.00 da vidimo situaciju. Ja sva sretna kući i šetam po kući, trudovi se javljaju u nepravilnim razmacima svakih 6-8-10-12 minuta. Oko 12.00 počinju biti malo intenzivniji. Mislim si to je to, sva sretna u 13.00 ponovo u bolnicu, opet me pogleda kaže 3 prsta. Meni muka, opet me vraća, kaže za moje dobro, tad sam toliko htjela ostati, ali sad sam mu zahvalna što me nije ostavljao u predrađaoni, jer sam ovako do posljednjeg trena uživala i iščekivala kući s mužem. Reče mi doktor i da se sporo otvaram, i ko zna, možda se tek ujutro porodim, ali da dodjem oko 19.00, a on će reći dežurnoj dokotorici da me pogleda. Još jednom odem, razočarana, sad me već puno više boli, ručam, i hodam po stanu s jednog kraja na drugi. Probam leći na bok, ali lakše mi je podnositi bol na nogama. I tako sam provela period između 13.00 i 19.00, bol se intenzivirala svakim satom, ali sve je to bilo podnošljiva bol, ništa previše strašno.
Oko 19.00 krećem u bolnicu, oko 19.30 mi urade CTG, doktorica pogleda kaže pa i nisu ovo veliki trudovi, a mene sad već zavrće, mislim si kakvi onda trebaju biti ako to nije to. Pogleda me ginekološki, ja kažem ako nisam dovoljno otvorena slažite me da jesam, gleda ona kaže – da li da ti slažem ili ... napravi neki izraz lica, već si mislim da se ništa nisam otvorila, kad ono 7 do 8 prstiju, idemo odmah klizma, rađaona. Nisam očekivala da idem pravo u rađaonu, nisam se ni snašla, ne znam gdje sam šta sam, s mužem se nisam ni pozdravila, već sam se našla na stolu oko 20.00. Priključuju mi drip, a dripa me najviše bilo strah. I s razlogom. Samo 15 minuta sam bila na dripu, i sve sam zvijezde prebrojala. Previjam se na onom stolu, nije mi dobro, neka mučnina, ja govorim sestri da moram povratit, ona mi donosi neku posudu i ja povratim. Ustanem, umijem se, isperem usta, ponovo na stol, drip me rastura, osjetim nagone, gledam u doktoricu i babicu, one sjede i pričaju, ja ih dozivam – idemo, ja sam spremna, ne mogu više. Doktorica me pogleda, dođe do stola, kaže osjećaš li napone, mislim da osjećam, ona malo pojača drip, babica uzima ulje i masira me, odjednom su kraj mene i pedijatrica i druga sestra, jedna sa jedne druga s druge strane, drže me za ruku, doktorica pojača drip još malo i kaže sad kad ti kažem guraj, ti guraj. Ja si mislim, moj Bože, to je to, ja rađam. 20.15 je počelo guranje, i ja dok ga nisam izgurala nisam stala. Kažu one meni odmori se, diši.. Ma šta odmori se, ja ne stajem dok ne vidim moju bebu koju toliko čekam. I tako sam ja konstantno gurala 15 minuta, doktorica mi je legla na stomak, dodatno pogurala, i moj dječak je izletio sav odjednom, gledam i ne vjerujem, zaplakao je odmah.. Bože koji osjećaj. Težak 3850 g,dugačak 52 cm. Odmah poslije izlazi i posteljica, pregledaju stanje dole, utvrđuju da nisam ni pukla, niti su me rezali, tek mrvicu, stavlja mi samo jedan mali šav, to nisam ni osjetila, a odmah sutradan sam mogla normalno sjesti.
Moja sreća je bila stvarno što nije bilo gužve, niko se nije porodio ni neposredno prije mene, niti je iko čekao na porod, predrađaona prazna, i svi su se maksimalno posvetili meni. Ležim u onoj rađaoni, lebdim u prostoru, nisam još ni svjesna da sam upravo rodila, mislila sam da ću plakati, ali ne mogu ni plakati, i nisam niti jednom zaplakala dok nisam došla kući. E tek tada sam bila u potpunosti svjesna svega, i nakupljene emocije su eksplodirale. Ali to je već neka druga priča.
Što se tiče samog poroda, prošao je onako kako sam i zamišljala. Kontrakcije koje su se dešavale cijeli dan su bile podnošljive, bol nije tako strašna, sam porod je isto prošao kao od šale, samo upornost i koncentracija na to kako se osjeća moja beba u tim trenutcima, a ne kako se osjećam ja. I naravno slušati babicu! Sad kad pogledam 15 minuta na dripu mi je bilo definitivno najgore, ali to je tako kratak i zanemariv period boli. Ja sam cijelu trudnoću provela u pozitivnom razmišljanju da će moj porod proći, da tako kažem idealno i školski, i upravo tako je i bilo. Ono što mogu savjetovati budućim porodiljama što vjerujem da je meni puno pomoglo, je da šetaju cijelu trudnoću što je moguće više, posebno pred kraj, da pozitivno razmišljaju, i da se u svakom trenutku poroda, kakav god bio, umjesto na bol, koncentriraju na malo biće koje će upravo doći na svijet, jer u poređenju sa tim osjećajem sva bol koja mu prethodi odjednom postaje toliko nebitna i zanemariva. 
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
Neka ti je bebica na ponos i neka u tvoj dom donese samo divne momente 
ja sretna,sve prirodno ide,kaze necu ti davati drip imas prirodne trudove sve ide kako treba-hodaj..Meni u glavi Gibonnijeva pjesma Hodaj..to je moja pjesma sada.Pijem sok od jabuke svako malo,u kupaoni se umivam hladnom vodom,vrat ,članke,to me osvijesti.. 
da mi se toliko spava. 
