Dado RR
|
Bilo je dugo, vruće ljeto. To nikad neču zaboraviti, pogotovo jer mi tad u autu nije radilo hladjenje, već samo grijanje ( i to tako, da se nije dalo isklopiti - znači doslovno "idi pješke ili trpi  ). Onog smo večera ja i moja supruga Mojca šetali po gradu, tek tako, bez nekog cilja. Polako, uživajuči. Sutradan bi trebalo da nam se rodi naše prvo djete, pa sam već bio nekoliko nervozan ( ali sam to krio koliko je bilo moguće ). Mojca je tu i tamo već osjetila poneki grč u trbuhu, ali još to nije bilo to. Ja sam svakako bio spreman na vožnju u bolnicu u bilo koje vrjeme. Bolnica se nalazi u Celju, a to je od nas 25 kilometara. Normalno se to može prevoziti u nekih 20 minuta, no kad je u pitanju porodjaj, ja i sada vjerujem, da je to moguće i u dobrih deset_ak minuta .....
No Mojca se dosta brzo umorila, pa smo navratili kući. Tad smo imali stan u donjem pratu kod svekrve. Nije se dogadjalo ništa posebno, prava tuga i na TV, pa smo dosta rano išli na spavanje. No u meni je bilo previše nemira pa sam često ustajajo, išao ispred kuče, zapalio po neku cigaretu ......
Mojca me probudila oko pola šest ujutro. "Mislim, da trebamo iči", rekla mi je. "Pojavila mi se krv". Skočio sam iz postelje, kao metak iz pištolja, u sekundi bio sam potpuno budan, no pomirila me:"Ne moraš toliko žuriti, radi se o dvje, tri kapi krvi. Ja idem kod majke na doručak, ti se spremi, onda idemo."Uh, dobro ..... ubrzo sam skočio u kadu, ko zna gdje sam bio mislima, no ionako tog je dana bio datum, predvidjen za rodjenje, po svim izračunima. "Jao, Darko, ugojio si se k"o prase," mislio sam, pokušavajući da navućem gaće. Stvarno je teško išlo, no odjednom pogledam dobro i vidim, da pokušavam navući Mojcine gaće ..... kasnije sam popio kafu, ono stoječki, na brzinu. Mada me Mojca ubedjivala, da se ne trebamo toliko žuriti, više nisam mogao da čekam. Natovarili smo se u auto i - ajde prema Celju. Kad smo došli u bolnicu, ona je odmah bila primljena, a meni su samo rekli "tu čekaj!" Sjedio sam onda tamo k"o kip, ni makac .... ni na pišanje, ni na cigaretu, nigdje. Minute su mi bile dugačke, činilo mi se, da je prošlo čitava vječnost, no u stvari sam tamo bio nepomičan dobar sat i po ..... i onda dodje sestra i kaže - "Možete kući, pozvat čemo vas, kad bude tako daleko." Uf, to me malo iznenadilo, ali dobro .... vratio sam se kući, bilo mi je pogotovo nemoguće razgovarati s bilo kim, ili pak nešto pametno raditi, što god, samo da prodje vrjeme. Čak ni sviranje gitare mi nije baš išlo.
U dva popodne ponovo sam navratio u bolnicu, jer je ionako bilo vrjeme za posjetu. Mojca je bila u bolničkom krevetu, sad je imala grčeve negdje na tri minute, znali smo, da će skoro biti "tako daleko". Malo smo se šalili, pa je vrjeme nekako prošlo. Nakon toga opet sam se vratio kući, ostalo je samo čekanje. Opet sam se samo prestavljao iz sobe u sobu, pa van, ispred kuće, pa ponovo natrag, pa opet jovo na novo ......
...... zvali su me oko pola osam navečer. "Možete doći, poćelo je". Naravno, ispalio sam se u auto k"o torpedo i vozajući u Celje možda i srušio neki rekord. U bolnici su me oćekivali, pošto smo i prije bili dogovoreni, da prisustvujem porodjaju. Vodili su me u "sterilnu sobu", da se presvućem, i onda kod Mojce. Bila je več dobar sat u porodnoj sobi, jaki grčevi na dvje minute .... ali pošto je dobila jaku injekciju protiv bolova, u medjuvremenu nije bila baš prisutna. Sestre su došle samo tu i tamo, malo provirile, pa svaki put ono "nije još, ali bit će uskoro" opet otišle .... gledao sam onaj veliki sat na zidu, mirisao kafu, koju su pile sestre iz noćne smjene ( dakako .... meni je nisu ni ponudili, a te bi je noći platio suvim zlatom .... ), u medjuvremenu umro bih i za cigaretu, jednu, samo jednu ...... Stvarno, nikamo da ide taj prokleti sat. Kad god se Mojca u medjuvremenu malo probudila, malo smo popričali, ali svaki put ubrzo je opet "zaspala", pod utjecajem one injekcije.
Ali onda, kad je počelo, onda je sve išlo skoro brzinom munje. Malo posle jedan došle su sestre, oko pola dva doktor ..... dva, tri put snažni grčevi, i ..... dvadeset_ minuta do dva ujutro, rodio se 4320 grama težak i 55,5 cm dugačak - dečko. Naše prvo djete !!! No nisam ga tad ni dobro vidio, jer su ga brzo odnjeli negdje u dugu sobu. " ta je, zašto ne zaplače?" rekla je Mojca, a ja ono " Pa sad će uskoro, vidjet češ. To je sve normalno", ma da nisam imao pojma, o čemu se radi. Tek kasnije smo saznali, da je već bilo kritično, jer nekoliko sekundi nije počeo disati .... no tad nakon tih nekoliko sekundi čuli smo snažan glas, nekako je sve bilo u redu. Doneslu su naše djete, zapisali podatke ..... i to je bilo to. Naše djete. Novi član porodice. Gledali smo ga, razgovarali bog zna što, no te nam se minute čitav svjet vrtio oko djeteta.
Vožnja kući usred noći bila je lagana. Vozio sam posve automatski, pod jakim utjecajem prošlih dogadjaja, nisam ni malo osjetio umor. Dva put vozio sam mimo policijske patrole, no kad sam trijeza, nikad me neče zaustaviti, pa nisu ni tada ..... Doma sam naravno probudio sve, da otvorimo šampanjac, pa koju čašu vina, telefonom sam budio moje roditelje, kolege ..... ko zna kad je prošla noć.
No sljedeči dan, dopodne, išao sam u Celje nekoliko prije početka posjete, jer sam još zavirio kod zlatara i kupio Mojci pravi zlatni lanac ( majkemi, potrošio sam za to svu lovu, koju sam tad još imao ). Došao sam u bolnicu i naišao na Mojcu, koja je šetala hodnikom ( !!!!! ). " ta ti radiš tu? to nisi u sobi? Gdje je djete?" "Nema ga", je rekla, a ja odmah " to? Prodala si moje djete?" "Ma, pošto nije odmah mogao disati, nije imao dovoljno kisika u krvi, pa su ga sad odnjeli, da mu stave kisik po cjevki. Sad bih ga trebali donjeti", rekla mi je, a baš u to vrjeme sestra ga i donjela. Sve je bilo u redu, sve normalno, više se nikakve komplikacije nisu očekivale.
Nakon četri dana došli su kući, i svi su nam dolazili u posjetu. Smješno mi bilo, kad me neko pitao "Kako si?", a ja ono "Kako sam? Ma nisam seksao više od dva mjeseca i još neko vrjeme neču, ali .... odlično sam! Imam djete!" No promjenio nam se život, svakako. Znali smo, da sljede mnoge neprospavane noći, teškoće, dječije bolesti, prvi zubi ..... ali, držati u rukama svoje djete .... ima li šta ljepše od toga?
< Poruku je uredio Visnja RR -- 18.11.2010 1:37:05 >
|
Ringeraja.ba koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više!
Odštampaj
