Želiš da odustaneš od takmičenja? Prije nego potvrdiš svoju odluku, upoznaj se s detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (23.04.-27.04.2018) prilikom dolaska na portal prepoznajemo i omogućimo ti nesmetano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.
Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.
Imali pomoc rodbine i prijatelja ili ne, sigurno postoji moment kada ste pomislili:"Uh, ne mogu vise!". Kada je to bilo i zasto? Kako ste se osjecali? Ja imam pravu kolekciju takvih prsnuca i puknuca, a nekad i danas kada se sve cini uhodano osjetim da mi je malo puna kapa... Nekako sam se osjecala usamljeno u tom svemu... Koliko god da se spremas ipak ides na nepoznat teren... To je samo ponekad, ali sasvim dovoljno da popricamo o tome i olaksamo dusu...
E hvala na toj temi ja sa teme na temu i svugdje se malo nadjem. Mislim da svaka mama najbolje zna kako sa svojom bebom. Od samogporoda pa do danas niko mi nije pomagao oko malenog jednostavno kao da sam imala sve vise snage kad god pomislim da nemogu vise i uspjela sam.
Uh bilo je trenutaka,kad pomislim to je to još samo da prođemo ovu fazu i onda će biti lakše,ali nije tako, svaki period odrastanja ima svoje teže i lakše strane. Ja sam takođe sama skoro svo vrijeme bila sa bebom,muž je uglavnom odsutan a nitko drugi mi nije trebao,sami smo spavali kad je imao 15 dana a ja nisam mogla dobro ni hodati bilo mi je teško ali je prošlo. Kad sve sagledam za ovu godinu i pol dosad mi je bio najnaporniji period kad je tek prohodao,bio je previše slobodan kao da hoda godinama,e tad sam se plašila da se neozlijedi i stalno bila uz njega ali baš svake sekunde i ništa drugo nisam mogla raditi. Ali popred toga,najgori psihički trenutci su mi bili kad za dlaku izbjegne da se ozlijedi,kad shvatim šta se moglo desiti zagrlim ga i plačem,onda se sjetim da pored nas i anđeli čuvaju malu djecu,pa je valjda to razlog zašto nenastradaju u tim trenutcima. Mislim da u životu neće biti trenutka kad se nećemo brinuti za svoju djecu.
To jesasvim tacno, naime moj Amer je propuzao prije dvije sedmice a vec sad se dize uz sve i svasta pa tako pada stalno i moram biti uz njega po cijeli dan.Ali jedina mi je utjeha da se boji pa je pravo pazljiv nece se pustit lako i pazi i kad ustaje i kad sjeda polahko. Ja sam sama od prvog dana tako da iako me je rana bolila jer sam sjecena nisam ni osjetila jer enjemu trebalo to je sigurno o Boga dano da nam za djecu nista nije tesko.
prvih mjesec dana... nisam zeljela niciju pomoc pa smo muz i ja vodili borbu sa malom zlocom :) muz je uzeo mjesec dana odmora jer smo zeljeli da zajedno budemo sa bebom...nismo imali pojma da ce nasa beba biti tako nemirna... ja sam skoro svako drugo vece oplakala zbog neceg... a nisam bas neka placljivica... Sada nakon dva i po mjeseca ona je mnogo mirnija ( sitija) pa je dobra... a svaki drugi dan mi dodje mama i bude s njom 2-3 sata da ja malo sama prosetam...
Ja sam imala srece jer je moj mali bebach bio tako mran da niti jednu noc nisam bila budna duze od onih nekoliko minuta podoja i nista vise. Ali on je bio aktivan tokom dana nije plakao ali je bio budan po cio dan i morala sam mu pricati i biti blizu njega. Sada je aktivniji dva puta od mene i ne mogu stici da uradim bilo sta o njega tako da sam sada vise umorna nego u pocetku.
joj ima mnogo trenutaka u kojima sam pomislila da ne mogu više al opet se sve nekako sredi. a najteže mi je sad gledati moju bebicu kako se muči sa ekcemom i to mu ne da mira stalno se češe i onda kada prokrvari srce mi se cijepa tako da skoro svaki dan plačem
E drage moje pozdrav! I ja sam vam u toj kategoriji mama sto su same od prvog dana... tako sam i sa starijim i sa mladjim sinom deverala. Uh svega tu bude a najgore je kad su bolesni i to nocu:::( znate na sta mislim. Kod mene je takav slucaj da su moji daleko a tu nemam nikog bliznjeg. Mama dodje na par dana samo dok se ja malo ne pridignem i onda sve ostalo na meni. Eto hvala dragom BOGU odhranise se djecica, a sto te ne ubije ojaca te pa samo mogu da kazem da bih sad bez problema mogla da rodim dvojke a netrba mi niko da mi pomaze sve bih sama. U tim trenutcima covjeku stvarno bude tesko ali kad vidite da vam vase bebe rastu i da su sve manje po krilu i da su samostalniji bude vam zao...tako je sad meni ...narasli su pa me hvata nostalgija za tim danima kad sam njima bila najvise posvecena.
eto i nas u toj kategoriji. mi smo od prvog dana sami. MM nas dovezao iz bolnice, polegao u krevet i otišao nazad na posao. ja plačem, ne mogu se okrenuti, a kamoli podići i tako to. moji roditelji su daleko, a njegovi u Bosni. a sad mi je super. dečkić ima 4,5 mjeseci. naša mala obitelj sve radi zajedno. imamo lijepih, a i napornih trenutaka, kao sinoć, al sve prođe. drago mi je da postoje ovi forumi gdje bar možeš sa drugim mamama pričati o svemu.
joj ima mnogo trenutaka u kojima sam pomislila da ne mogu više al opet se sve nekako sredi. a najteže mi je sad gledati moju bebicu kako se muči sa ekcemom i to mu ne da mira stalno se češe i onda kada prokrvari srce mi se cijepa tako da skoro svaki dan plačem
draga leka, jel ti to dijete ima alergiju na nešto? dal si bila kod doktora? moja prijateljica ima kćerku koja bi se sva osula kad bi pojela nešto sa jajima, čokoladom i dr. napravili su alergotest i nakon nekoliko tretmana nekim kremicama sad je sve super. nadam se da će i tvojoj brzo proći. pozitivne vibrice za tvoju malenu
meni je nekako najteze bio pocetak.prvih 20 dana kod mene je bila moja mama.a oko bebice smo najvise ja i muz jer sam htjela da naucim sa njim sve da mozemo biti samostalni.tu i tamo je i mama pomagala.a najvise je po kuci i oko rucka,jer ja stvarno nisam mogla.kada sam 20-i dan ustala onda je mama otisla kuci.posjete nismo primali u prvih mjesec i pol dana osim jako uski krug porodice.i danas da treba stvarno nebih nista promijenila.
al mislim da ce mi razdvojenost od hane kad podjem raditi ipak biti najtezi dio roditeljstva
cini mi se da smo si nametnule ono da zena sve moze i sve mora. Nikako da si malo damo oduska. Kod mene je to posebno doslo do izrazaja otkako sam rodila bebachicu. Tacno je da sam snaznija i samopouzdanija, ali se ponekad osjecam kao ona hobotnica iz Air Wick reklame - sto ruku, a nikako da obuzdam ovog malog nemirka (cak je i iz stomaka guranjem nagovjestavala svoj temperament ) i da obavim sve ono sto trebam. Prevelika ocekivanja, valjda.
Druga stvar je kada, pored svih obaveza i izazova , bebac nije dobro... Kako god, nije lako...
Kod mene je bila mama prvih 10 dana- kuhala i radila po kuci- oko bebe MM i ja sami. Nakon toga sam ostala prepustena sama sebi...MM pomaze koliko stigne ali posao mu je bas "nikad se ne zna" i vrlo cesto dodje kuci tek oko 9 navece. Sva sreca pa se ponekad desi i da cijeli dan provede s nama. Ugl. bilo je momenata svakakvih- ali hvala Bogu- sve sam izdrzala i nikad se nisam ono totalno bacila u ocaj...Pored svega toga sto iziskuje ogromne fizicke napore- dojenje i budjenje po tri- cetiri puta u toku noci...odrzavanje kuce...kuhanje...Meni je nekako najteze palo to sto nisam imala nikoga s kim bih popricala i popila kafu. Vecina mojih prijateljica je jos uvijek slobodno...i htjele ne htjele razlicit stil zivota nas je skroz udaljio...Sad mi je mnogo lakse kako je lijepo vrijeme- pa mogu sa svojim bebachem izaci...ali oni zimski mjeseci su mi bili katastrofa...Ubi samoca...A sad imam i internet i sve vas!!!
Uh da- zaboravih...bio je jedan momenat- tamo u prvih 40 dana...Ja sama oko bebe...sredjena kuca, opran ves, skuhan rucak...ono ja= atom mrav...dodje moja svekrva i rece mi "jao...pa ti si bolje izgledala onaj dan kad si iz bolnice izasla". To je bio prvi put (i poslije poroda, rane, mastitisa, ragada...) da sam se isplakala ko luda- kad je otisla, narvno. Poslije sam otisla u banju- umila se, nasminkala- obukla- i rekla sama sebi- "e sad izgledas ko bomba". Pomalo glupo i djetinjasto- ali u tom momentu- sa onom kolicinom hormona- to je bilo ko da me cekicem po glavi opalila.
_____________________________
Polaznica obuke o dojenju HAMZA 29.12.2007 IMRAN 03.03.2010
I ja imam iste probleme skoro sve moje prijateljice su jos uvijek slobodne a kad mogu na kaficu ili na pice to je navece a ja sam toliko umorna tada da nemogu ni da pomislim da izadjem a da ne govorimda se sredim pa da se malo opustim sa njima. A sto se svekrve tice mene nije jednom tako ono "dotukla" naime moja zaova koja je od mene 9 godina starija je se porodila prije 2 mjeseca, beba je bila sitna i nije se hvala Bogu napatila na porodu ali je zato bila veoma pametna, naime ona nije nista radila u onih 40 dana, po cijele dane je bila u pidjami i sa svojom bebicom je spavala i uzivala. a ja kao dobra snaha sam kuhala, kod svoje kuce nosila njoj i isla da peglam bebinu odjecu itd. I poslije tih 40 dana meni dodje moja svekrva i kaze " Ja sam se toliko bojala za svoju kcer a ona tako hrabra porodi se bez problema, super izgleda i sve sama, i ti bi se bona mogla malo dovest u red sva si ko pokisla" ja kad tad nisam pukla necu nikad. Potpuno te razumijem vjeruj mi.
Ja nisam mama, jos sam trudnica, ali vec se pitam sta cu i kako cu. Ovdje nas je puna kuca, dva uzasno razmazena tinejdzera,svekar i svekrva umorni od svega, ja student....Muz radi, kad dodje ili je umoran zaspe, ili uzme igrati igrica ili nekome nesto treba raditi. Preksinoc je dosao, zaspao, ustao, jeo i opet zaspao. Sinoc je ko fol malo bio na netu, i gledacemo film, zaspao za tri minute. Veceras me trebao odvesti kod mojih pa mi je javio sat prije da je obecao jaranu postaviti neke plafonjere i evo ga jos nema. Oni tamo se stalno svadjaju ko pas i macka, tinejdzeri samo na netu, nece nista da rade, roditelji bjesne. Ja i sto sam radila prije sada ne mogu zbog bolova....Tako se osjecam glupo i usamljeno, kao da vise ne pripadam nigdje na svijetu, ni ovdje a ni kod svojih. I svoje kad nazovem mama ima posla, nema se kad javiti, a brat i tata vazda kazu sta stalno zivkas. Odem jednom u sedmici kazu sta stalno dolazis, zar se nisi udala. Sve prijateljice su mi daleko, u svojim obavezama, rijetko se koja sjeti i tako ja sama, sa svojom tackicom u stomaku po citav dan izmedju cetri zida...ucimo i citamo forum. Da mi nije ovog foruma poludila bih Jedva cekam neku novu temu ili nesto novo da malo skrenem misli. Ili da mi se neko od mojih forum-prijateljica javi. Mogu samo reci svaka cast onome ko je izmislio onaj forum i svaka cast svim forumasicama koje su mi toliko pomogle svojim savjetima. Volim vas sviju
Idana mila pa nije valjda tako loša situacija mila onda bi stvarno trebala ozbiljno razgovarati s mužem i reći mu kako se osjećaš draga kad beba dođe trebat će ti neko da bude uz tebe zato pripremi već muža za to a za sve ostalo tu smo mi draga
slazem sa predhodnim odgovorom..prije poroda sam bila ubjedjena da cemo ja i muz sve moci sami..kao nije to nista sad pretesko..medjutim bio je siz..nisam spavala danima i pored mamine i svekrvine pomoci..imala sam strasnu postporodjajnu depresiju iako sam bila skepticne da tako nesto i postoji..poslije 20 dana dosla je mama sa apaurinima oybiljno yabrinuta ya moje psihicko stanje i tog trenutka sma shvatila da se moram sabrati i uyeti stvar u svoje ruke..bilo je tesko ali sada nakon 4 mjeseca sve je super..prodje tih nekih prvih 2 mjeseca koji stvarno izazovu strasna osjecanja i mislim da svakom treba pomoci pa bar minimalne..
Hvala RAJA. Kad sam se mislila da li bih zadrzala bebu,svi su nudili pomoc,a sada....sve sam manje ubjedjena u to. Racunala sam na svekrvu jer smo u zajednici,logicno,moja mama radi ima svoju radnju stvarno ne moze,ne zna kud udara.Medjutim, sad sve manje se pouzdam u svekrvu, koja je uzela sad odmor, a mogla je kad beba dodje. Muz znam da voli bebu i sve bi za nju uradio,cak i sad, nema sanse da propusti uz, al jednostavno se premori radeci da ne mogu od njega ocekivati da nocu ustaje i pomaze mi oko bebe. Ali nema veze, ja mogu fax malo pauzirati ili usporiti, moja ce beba imati mene i vas, bar sto se tice savjeta, i bice dobro, nista joj nece faliti akobogda, samo da se hoce roditi da konacno bude kraj mene da se ne osjecam vise ovako usamljena. Nekad se ko malo dijete obradujem samo kad me sutne kad osjetim da je tu.....
Draga Idana mislim da se trebate ti i muž izvući iz te gužve,ali ozbiljno to mislim jer toliko ljudi oko tebe ti neće ništa pomoći,oprosti što sam ovako izravna ali nemogu drugačije,evo sebe zamišljm u toj situaciji,nedajbože,a zato se i osjećaš usamljena što su svi oni tu zakupljeni svojim obvezama i problemima i ti to gledaš kao autsajder, Možda griješim možda nemate mogućnosti sad za to,ali vidićeš kad dođe beba trebaće vam mir više od svega i najbolje ćeš se brinuti za svoju bebu zajedno sa svojim mužem i osjećat ćeš se da tu pripadaš da je to tvoja obitelj. Puno sreće ti želim i oprosti još jednom ako sam bila preizravna.
Ma draga nikka, svaka ti je na mjestu. Nazalost nemamo mogucnosti. Samo muz radi, a ja studiram. Zato sam se prihvatila knjige ko luda da sto vise ispita dam dok bebica nije dosla, i kad malo bebica zivne da se zaposlim i bjezim odavde. kad smo se htjeli uzeti,svekar i svekrva poklon od njih stan, prodace ovaj koji je veliki i dva manja....sad ne daju to ni spomenuti....kako se svi promijene.....ali neka, sad je tako kako je, ja cu zbog svog bebsona sve izdrzati,a kad se zaposlim....vidjeti me niko nece. Samo me nekada muz razocara,mogao bi bar sat vremena dnevno provesti samnom. Razumijem da je umoran, al moze bar kad dodje pitati kako si, ili ako ne to kako je beba. Nekad imam osjecaj da nas cak ni on ne voli, mozda su to samo hormoni....ma sve ce proci, al kad vam je tesko znajte da niste same i da nas ima puno kojima je tesko. Valjda je zivot sam po sebi tezak. Ali sve ce proci...
Kako sam vec i rekla porod i poslije poroda sam se supr osjecala mogla sam sve sama tako da nisam trazila niti sam htjela niciju pomoc, naravno mj muz je i kroz trudnocu a i danastu kad god ga trebam. Mislim ono ni danas neke poslove ne stignem uraditi ali on mi pomogne ne samo oko djeteta nego i u kuci, rado usisa, nesto ocisti nije zahtjevan oko hrane ( ima sta ima) tako da se tu ne zalim, ali to sam sa nim sama i dogovorila. Slazem se sa prethodnom porukom ti treba da sa svojim muzem sama sjednes i da se dogovorite jer on mora da shvati da neces samo ti imati dijete i obaveze i on ce i mora ih sto prije preuzeti i zauzeti se i za tebe i za to malo bebche, jer ako jetakav sada kako ce biti kad vam u kuci bude i ono???? Ti samo brini o svom zdravlju a sta drugi oko tebe rade nek te ne brine jer oni nisu bitni bitni ste vas dvoje ( ti i beba ). Pusa za oboje.
To što misliš da te muž nevoli dovoljno to su hormoni 100%,i sama sam bila takva i plačljiva,probaj ti da se maziš oko njega ,nekad jednostavno treba samo započeti,pitaj ga jeli se umorio da ga malo izmasiraš uh vidjećeš kako pali,samo nemoj misliti crno i neće ti biti tako. Sve će biti ok,ti samo misli na vašu bebicu, koju će vam radost unijeti u život nisi ni upola svjesna, sve drugo će biti u drugom planu,a do tada uči i želim ti da što prije završiš fax.
U tim trenutcima covjeku stvarno bude tesko ali kad vidite da vam vase bebe rastu i da su sve manje po krilu i da su samostalniji bude vam zao...tako je sad meni ...narasli su pa me hvata nostalgija za tim danima kad sam njima bila najvise posvecena.
Jedva cekam neku novu temu ili nesto novo da malo skrenem misli. Ili da mi se neko od mojih forum-prijateljica javi. Mogu samo reci svaka cast onome ko je izmislio onaj forum i svaka cast svim forumasicama koje su mi toliko pomogle svojim savjetima. Volim vas sviju 
Odštampaj
