U pocetku dok je beba bio, svasta me nesto zabrinjavalo, kao i svaku neiskusnu mamu :) Kasnije sam se opustila jer nema razloga za brigom :)

Nit sam ih imala niti ih imam, shvatam to kao najprirodniju stvar koja mi se mogla desiti. Totalno sam opuštena oko odgoja i 'brige' o svom piletu. Jedino oko čega sam malo frkala u početku bilo je dojenje, dok ne skužih kako to funkcioniše, a ostalo sve je ok bilo i biće ako Bog da.

Brinem u granicama normalnog,tj.kad imam razloga za to.

mah brinem malo je rec.....kaze mi mm sinoc da cu totalno poluditi ako nastavim da se brinem ovoliko.....ako kihne,povrati mene iste sekunde zaboli stomak....uzas zivi

brinem...stalno brinem...iskreno i kad treba i kad ne treba....paranoična sma u trenutcima...svakoga živog znam nasavjetovat, utješit sem sebe...sreća suprug je glas razuma u našoj kući i zna me počesto supustiti na zemlju u mojoj brizi...tek tada sma efikasnija d aim pomognem i sebi bolja ...ne valja biti ni pretjerano opišten al vala ni previše paziti i štrecati....sad vidim da mi starija cura i nije tako samostalna u nekim stavrima čisto jer sma ja pretjerano poskakivala na sve i svašta. Ko može i umije granica u svemu je najbolja

Brinem onda kad treba,ne pravim frku oko sitnica,mozda sam malo s prvim djetetom,a sad sam puno opustenija.

Veliki sam paničar.Pedijatar moje kćerke mi je rekla da svi drugi roditelji ne bih kod nje uopše dovodili svoju decu zbog onih stvari zbog kojih ja vodim moju malu.

Ja sam neki dan čula nešto što mi je ostalo duboko urezano u sjećanju, naime prva beba, bože misli, ako zaplače, što plače, ako ne plače što ne plače, evo sad ima 5 godina nazdravlje i tek sam malo popustila, druga je na putu, željno je očekujem, ali sam drugačija, čak sam i dr pitala kaže da je to normalno, helem sa prvim strepiš za sve i svašta, sa drugim, neka ga neće mu ništa biti, treće se samo odgaja, a četvro samo dođe iz porodilišta, hahahahahaha